Др Блажо Злопаша: Морални суноврат Црне Горе!

Најавом да ће се један злочин групе, против човjечности, прогласити  историјски страдални народ  за геноцидни, Црна Гора никако да изађе  из тунела сумарка и срама  и након пада Мила Ђукановића, који  је 30. година ведрио и облачио, трасирајући пут нечасти; од корупције,  мафијаштва, завађивањем народа, претварајући малену, историјски славну, његошевску Црну Гору  у велику располућену мафијашку државу. Ударом на стубове идентитета; језик, историју и вјеру, сакривајући и скрнављећи идентитет предака, несвјестан да је идентитет темељ слободе, а слобода је људско право из кога извиру сва осатала људска права. Слобода је темељ од којег потичу и на којем се темеље све људске врлине, а на тим врлинама стварају се личне  и друштвене вриједности. Слобода је власништво човјека која даје могућност да мисли својом главом, да буде свој и да се у животу, када се нађе пред важним животним питањима, оријентише према сопственој савјести, интересима и вредностима, и да бира и чини, што он сматра да је добро за њега и његов народ, а да одбија што му други намећу из разно разних циљева и интереса, што чине амбасадори колективног Запада, доводећи га у статус немислећег роба, а Толстој је записао прихватајући улогу роба почињеш да лажеш себе и друге. Не прихватање нечасне улоге,  суштина је разумног бића. Ако живот усмјеримо овим принципима, своју слободу видјећемо изнутра као најведрије небо и најбистрију воду. Све ово није видио и чинио Мило Ђукановић, а то слепило обузело Здравка Кривокапића и његова два изданка, Јакова Милатовића и Милојка Спајића, и све оне који су слиједили нечасну трасу црногорског аутократе. Изгубили су слободу, мир и отсуство достојанства човјека, а данас стрецају, јер су им најближи сарадници већ иза браве. Људско деостојанство као сврха постојања, како појединаца тако и друштва, данас није вриједност колективног Запада, што слиједи један део црногорског друштва сконцентрисан у ДПС-у, а срамна резолуција о Сребреници, даје моралном Дритану Абазовићи и онима око њега да партију Мила Ђукановића уклоне са историјске сцене.             

       Након пада Мила Ђукановића, вријеме  је избистрило нека догађања, а резолуција о Сребреници враћа Здравка Кривокапића у ову причу. Одушевљење његовом појавом више је било у Србији, него у Црној Гори. Многи опозициони медији, којима је засметала државничка величина Александра Вучића и углед у свијету, била су очекивања да је пад Мила Ђукановића и појава Здравка Кривокапића, Црну Гору „обасјала  слобода и демократија“. У медијима доминирало је само једно питање: „ Може ли се и Србији догодити Кривокапић?“ Међутим, Кривокапић је класичан пример, као један број такозваних црногорских инелектуалаца, који у тешким околностима, не мисле својом главом, лоши као људи, превртљиви, губећи своју част, достојанство, идентитет и врлине предака, попели су се на пиједестал срама, што би требало да буде трагедија за сваку цивилизовану државу.  Али, то је данас карактеристика колективног Запада, империје лажи.  

   Кривокапић је збуњивао својим изјавама; пост-депесовску Црну Гору назвао је „спрженом земљом“, покренуо је лавину коментара и помјешаних осјећања. Наглсио је, да ће формирати апостолску владу уз подршку блаженопочившег митрополита Амфилохија. Прави заокрет, обмањујући митрополита Амфилохија, који је био луча светлости у то доба, обмануо је и грађане који су га гласали. Одбија да потпише Закон о слободи вјероисповјести, а потписује га Дритан Абазовић, који је на најбољи начин освјетлио свој образ и  од свих влада Мила Ђукановића и Филипа Вујановића, утицао и допринио мултиетничком складу и помирењу у Црној Гори. Дритан је, од самог почетка био  јасан и моралан, док је Кривокапић давао збуњујуће изјаве; прва земља коју ће посјетити је Немачка, а не Србија. Формира „апотолску“ Владу и уводи два анонимца који су стасавали негдје на Западу. Не случајно, смењује министра правде Владимира Лепосавића, чије су референце биле толико валидне, да је мало која влада у Региону имала министра са таквим референцама и знањем  из домена правних наука, који је на провокације ДПС-а преко црногорских муслимана казао истину; да геноцид у Србреници није учињен. То је злочин групе! На Генералној скупштини УН 107. земаља потврдило је, да Лепосавић био у праву. То очигледно није довољно бишем премијеру Здравку Кривокапићу, који је устврдио да је његов изаданк Милојко био у праву, несвестан да је Црној Гори прикачио велику срамоту.  Очигледно, Кривокапић припадао оном кругу такозваних интелектуалаца у Црној Гори, као што је његов несрећни колега, Ректор црногорског унивезитета који се стиди, што му је прађед Србин и славни официр, носиоц Златне Оболића медаље и девет ратних одликовања за јунаштво. Прађед је оставио у аманет поколењима, епитаф, шта ће му на гробу писати: „да се борио за српске идеале, да је носиоц Златне Обилића медаље, коју је установио као војно одликовање  Петар II Петровић Његош 1847. које се додељивало славним ратницима.  У селу Озринићи код Никшића, Ректору црногорског унивезитетa Николићу, засметао је прађедов аманет, што је себе сматрао српским јунаком, оскрнави му гроб, уклони надгробну плочу и стави нову, на којој је само писало Станиша Николић!  Ректоров рођак, из села Озринићи, славни  режисер  Живко Николић, направи филм  „Чудо невиђено“, а на фестивалу у Пули окити се златном медаљом, а чуда невиђена у Црној Гори не престају, чак су послали војну делегацију на прослави злочиначке акције „Олуја“! Ректорово антисрпство је антихришћанско, антицивилизацијско, антицрногорско и антисрпско. Црногски омиљени народни пјесник, Дурмиторац Раденко Вуковић-Пиле, кад чу за ово Ректорово чудо невиђено, узе гусле и посла поруку праунуку: „Црна Гора јес малена, ал’ је часна  и  поштена. Ту унуци ђеду своме, сад надгобну плочу ломе, само зато, ђеде  мио, што си частан српски јунак био!“   Материјала на претек за црногорску траги комедију, коју настављају Јаков и Милојко. Ако је ЦИА успела да усмјери несрећног Васељенског патријарха Вартоломеја, посао са Милојком и Јаковом је лакши. Након 25. година одржан је помен побијеној деци, бомбама НАТО-а  у селу Мурину. Јаков одржа говор, а једном речју не каза, ко је ту децу послао у гроб!?

         Милојко Спајић, кренуо је у опсну авантуру бесчашћа, да помогне да се један невини страдални народ прогласи геноцидним, продубљујући подјеле трасом Мила Ђукановића. То што чини Спајић, себе представља шарлатаном, а свака површност, опаснија је од незнања, својствена домену шарлатанства. Поставља се питање како се Спајић одлучио на ову срамоту, а да не уважи истине коју наука потврђује, да нацистичка лаж није историјска истина. Очито да не познаје историју; да је Немачка политика кроз цијелу истирију била жестоки непријатељ српског народа. Умјесто да спозна историјску истину, што ће и уовом тексту сазнати од великана  историјске науке, трчкара до Берлина да прими инструкције шта траба да чини. Ефраим Зуроф, директор центра  „Симон Византел“, доказује да оно што се десило у Сребреници, нема благе везе са геноцидом. Славни Ноам Чомски, каже: „ Ако је оно у Сребреници био геноцид, онда ми за прави геноцид морамо измислити неку нову реч“. Луис Макензи, канадски генерал, комдант УМПРОФОР-а за сектор Сарајево тврди: „У Сребреници се није десио геноцид!“ Португалски генерал Карлос Мартинес, на  основу података са терена, написао је књигу:“ Муслиманска страна  манипулисала је са бројем жртава у Сребреници“. Изузетно, убедљива и важна тврдња је, Хакије Мехољића, ратног шефа полиоције у Сребреници. Позвао га је  Алија Изетбеговић у хотелу „Холидејн“ у Сарајеву  и казао му; да га је позвао Бил Клинтон  да у Сребреници мора бити 5.000  муслиманских жртава, како би НАТО бомбрардовао српске полажаје у БиХ. Часни Михољић је Алији одговорио:“Ја то нећу чинити. Како ћеш убијати и клати своју дјецу?“ Михољић је нагласио: „Алија је лош човјек!“ Нека Спајић ово погледа на Јоу-Тубу. Ратни предсједник одбора СО Сребренице  Ибрахим Мустафић изјављује: „Хаос у Сребреници је изрежиран у кухињи међународне заједнице, а Алија Изетбеговић је био саучесник заједно са мафијом из Сребренице, под командом злочинца Насера Орлића. Мирсад Токача, директор Истражног документационог центра  из Сарајева, изјавио је  2010. године да су пронашли 500. живих Сребреничана који су уписани у мртве. Ирман Назар Хусеин, један од највећих исламских теолога данашњице : „  У Сребреници није било геноцида, јер би то значило да је један цео народ –српски, кренуо да уништи други народ –муслимански. То се није догодило! Покушај да се у СБ УН  донесе резолуција,  која би ставила печат на овакво лажно виђење истрорије, свакако није имао за циљ помирење народа на Блкану. Геноцид је оно, што су, западни Европљани –Њемци и Енглези, направили кад су дошли у Америку, згазили су Индијанце као бубашвабе!“ Предугачак је списак документованих  доказа,  да се у Сребреници није догодио геноцид!

• Спајићу, Милатовићу и посебно Кривокапићу није требало ићи даље од Никшића да сазнају научну истину шта је то геноцид.  Да ли су  знали ко је Никшићанин професор др Милан Булајић, рођена на Вилусима код Никшића, где је завршио основну школу, а гимназију у Нишићу. Био је свјетски признат међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида  са гледишта међународног права, историчар и историограф  геноцида,  и  југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Оснивач је и дугогодишњи директор Музеја геноцида. Био је поротник на суђењу нацистичком злочинцу Ајхману у Јерусалиму, усташком злочинцу  Артуковићу у Загребу, иницирао је оптужбу и екстрадицију и суђење Динку Шакићу, комаданту Јасеновца.  Да ли Спајић и Милатовић знају, да Хрватска мора да се суочи са својом фашистичком прошллошћу, што до данас није учињено. Напротив, оживљава се нацизам, почев од Украјине, слави се Степан Бандера, а у Хрватској улице и тргови ките се именом Мила Будака. Деца из нацистичких породица Шолц и Урсула фон дер Лајен покрећу иницијативу да се српски народ прогласи геноцидним. Сва догађања данас потрврђују да су ријечи часног Сплићанина Милоша Жанка  актуелне и данас, изговорене  1971.године:    „Домовина је моја већ поодавно тешко болесна. Болест је њезина по свему судећи смртоносна, неизљечива. Нема је, додуше у медицинским књигама, нити за њу постоји латинска дијагноза, јер се зове усташлук, а облик је хитлеризма, најгоре заразе минулог вијека. И док су се бројне европске земље заражене тим бјеснилом, укључујући Њемачку, гдје се болест најжешће јавила, како тако, уз велике напоре, и одрицања, некако ријешила отрова, а моја је домаја подлегла. Ако данас, у њој имаде нечег ноторног  и неспорног, онда је то на првом мјесту усташлук –велик, већи и највећи, мален, мањи и најмањи… Хрватска се мора обрачунати са својом фашистичком прошлошћу…“ ове ријечи Милоша Жанка, недавно је потврдио бивши председник Иво Јосиповић: „ХДЗ жмури на оба ока на усташију, а Србија и Срби нису геноцидни!“ Међутим, извјесни историчар, Сплићанин Стјепан Лозо, промовише треће изадње својих књига „Геноцид Срба над Хрватима“, а „Јасеновац је великосрпска измишљотина“! Врхунац цинизма! Не би било изненађење да на следећој промоцији ових „недјела“ присуствују Здравко , Јаков и Милојко.

Спајићево опасно шарлатнство, у улози угојеног послушног роба,  потврђује случај часног генерала Дурмиторца Веселина Шљиванчанина. У хашкој оптужници  стоји да је  на Овчари код Вуковара „лично убио 32.особе“.У отужници стоје тачни подаци за „убијене“; дан, година и место рођења, а дан смрти додата лаж да их је на Овчари поубијао часни Дурмиторац!. Др Милан Булајић  истраживао је овај случај и утвдио да су сви „убијени“ сахрањени по гробљима,  умирали природном смћу од 1970. а последњи „убијени“, умро је 1985. Врхунац хрватског цинизма, упркос што је Хашки тибунал ослободио часног официра ЈНА, Хрватска и даље тражи његово изручење. Писац овог текста, поставља питање предсједнику Јакову Милатовићу, да ли Веселин Шљиванчанин може доћи у свој родни Жабљак, а да га црногорска власт не изруче Хрватској, чији   захјтев није повучен ?  У интересу мира у Црној Гори, обавеза је, обуздати црногорског премијера Спајића, за кога је шовинистичка и нацистичка лаж,  историјска „истина“, може продубити црногорске подјеле до трагедије. Али, све је могуће очекивати од колективног Запада; да се једног дана по немачким амбасадама , јавно слави рођендан Адолфа Хитлера као творца Трећег Рајха!

др Блажо Злопаша