Аутор: Владимир Добросављевић

Протекло је 13 месеци од последњих одржаних парламентарних избора у Црној Гори, а скоре ће пуне четири године од прве промене власти на вишестраначким изборима у целокупној парламентарној историји ове земље. За то време многобројне противречности, како објективне природе, исто тако и оне субјективно генерисане, наставиле су да оптерећују ово друштво и политичке процесе унутар њега. Неодлучност, несналажљивост и немогућност да се закорачи у дубље и структуралне реформе постају нека врста условне карактеристике појединаца и организација које се нађу у прилици да постану доносиоци одлука у овој држави. Да би парадокс био још већи, подршка међу бирачима па и ентузијазам за радикалније промене и неопходну транзицију не опадају. Напротив, сваким изборним циклусом на државном нивоу они постају све већи. Дакле, кључна дилема гласи: шта је све неопходно да се догоди како би се активирали сви неопходни ресурси и потенцијали унутар црногорског друштва и тако се испунила очекивања већине грађана?

Историјска детерминисаност у много чему је условила слабост садашњег политичког система и субјеката у оквиру њега. Подсетимо, Црна Гора је једина

европска држава која је имала континуитет власти из периода пре претходног Хладног рата и ауторитарног режима, избегавши изазове које су донели пад Берлинског зида и слом тоталитарне комунистичке идеологије, увођење демократије и тржишне привреде, четири промене државно-правног статуса земље, неколико заокрета геополитичких утицаја на процесе широм Југоисточне Европе, дочекавши крај друге деценије новог века. За све то време он је показао значајну способност прилагођавања спољнополитичким променама и њиховим рефлексијама на овим нашим просторима, што му је и обезбедило дуговечност, као и способност да приоритет свог опстанка уклопи у интересе оних сила које су највише утицалле на креирање амбијента у региону. Тако је он еволуирао од ауторитаризма ка ономе што се данас у политичкој теорији и пракси назива „хибридном демократијом“, све време злоупотребљавајући наслеђени, привилеговани положај, уз експлоатацију државних ресурса за своје олигархијске потребе. Ипак, као и све структуре које предуго трају, без унутарњих потенцијала за ревитализацију и са изгубљеним системом вредности он је постао сврха самом себи, уз једини егзистенцијални циљ – да се опстане на власти по било коју цену и на било какав начин. То је неумитно довело до замора материјала, а потом и декаденције која је резултирала организационом и кадровском ентропијом. Најбољи манифестациони облик таквог вида деловања било је стварање уз помоћ владајућих структура, а потом и симбиотички однос са државном управом, неколико великих нарко картела, који су својим активностима постали безбедносни проблем, не само за ову земљу и регион, већ и на планетарном нивоу.

Овде негде се долази и до тачке када се тадашњем режиму у Црној Гори, оличеном у Демократској партији социјалиста, директној наследници некадашњег Савеза комуниста Црне Горе и њеном првом човеку Милу Ђукановићу, почео да спушта праг толеранције код њихових дугогодишњих покровитеља у међународној заједници. Иако су показивали вишак стрпљења за многобројне испаде ка сивој и црној зони пословања, власти у Подгорици, а зарад лојалности њиховим геополитичким приоритетима (државна подршка трговини кокаином), ипак је превазилазила меру допуштене уздржаности за водеће земље међу западним савезницима, пре свега Сједињене Америчке Државе. Када од 2017. почињу да падају вишетонски товари кокаина на бродовима који су пловили под званичном црногорском заставом, постало је очито како је рок употребе оновременског режима у Црној Гори истекао, и то код њихових најважнијих међународних партнера. Потоња дешавња са Законом о слободи вероисповести и побуна најважније верске организације у земљи, коју чине четири епархије Српске православне цркве, уз помоћ грађана и опозиционих политичких групација само су додатно радикализовали односе у земљи, додатно мобилисали све противнике власти и постали окидач за промене које су се догодиле на парламентарним изборима 30. 8. 2020. године.

Наслеђе које је остало иза хибридног режима ДПС и његових савезника било је тешко и оптерећујуће. Држава се показала неспособном за обрачун са све моћнијим и утицајнијим нарко картелима, висока корупција је токсиковала јавну управу и привредни амбијент, партијски кадрови су били готово несмењиви са позиција у буџетским установама. Уосталом, све је то акцентовано и у извештајима Стејт Дипартмента и организације Фридом Хаус током пролећа 2021. Међутим, сем високог степена криминализације земље, још нешто је оптерећивало нормалан почетак транзиције у Црној Гори. Наиме, током прилагођавања геополитичким приоритетима, режим ДПС је усвојио и наратив који је био доминантан током последње деценије двадесетог века, о Србима као реметилачком фактору и безбедносном изазову у овом делу света. Проблем је био у томе, што је кроз већи део сопствене историје територија на којој почива садашња држава идентитетски доминантно била српска, у културној, политичкој, етничкој и лингвистичкој форми. Решење је пронађено кроз један опасан политички експеримет о примени идентитетског инжењерига. Пошто у Црној Гори и даље значајан број становника себе доживљава као Србе у националном смислу, већински се служи српским језиком, те себе одређује као вернике Српске православне цркве, према њима је отпочео процес маргинализације.

Требало је створити амбијент у коме је неодржив опстанак било ког појединца као етничког Србина, што је значило егзистенцијално условљавње, онемогућавање изражавања и афирмације сопственог идентитета, креирање атмосфере и утиска о страном телу и потенцијалним непријатељима према држави у којој су аутохтони народ. Подсетимо да су Срби у државној управи били заступљени у једноцифреним процентима, а у појединим секторима попут судства, тужилаштва или безбедности у промилима, и то далеко од руководећих позиција. Нико није никада ни помислио да Албанцима, Бошњацима, Муслиманима или Хрватима забрани јавну употребу симбола са којима се идентификују, док је према Србима увек био охрабриван медијски линч када би то радили. Све време се форсирао наратив у јавности како Срби окупатрски третирају Црну Гору, те да је Српска православна црква увезена институција друге државе која спроводи њене циљеве. Врхунац је био када су у завршним фазама сопствених идеолошких фантазмагорија први људи ДПС почели да упућују претње о могућем протеривању својих комшија и рођака српске националности или о подржављењу епархија СПЦ. Из целокупне праксе оваквих примера провинцијалног шовинизма крила се намера да кроз етничку мајоризацију, а потом сегрегацију, дође до асимилације, где би Срби послужили као биомаса за увећавање једног другог идентитетског конструкта.

Овакав амбијент рефлектовао се на позиције и перцепцију у јавности политичких представника српског народа у овој земљи. Више од две деценије они су стигматизовани и таргетирани као непријатељи државе, мултиетничког склада и грађанског друштва. Нико са њима није желео а ни смео да прави коалициону власт, чак ни на нивоу локалних самоуправа. До могућности да покажу своје капацитете једино су долазили у срединама у којима су Срби доминантни, попут Херцег Новог, Будве, Пљевља, Колашина, Берана или Плужина. Можда најдрастичнији пример оваквог односа се догодио након парламентарних избора 2016. Опозиција је тада имала више посланика него ДПС и његови коалициони партнери, али ни једни ни други нису били у могућности да без Бошњачке странке формирају власт. Српски политички представници су тада понудили да мањински подрже Бошњачку странку и да она преузме целокупну власт, што су ови одбили и са ДПС формирали Владу. За све ово време политички представници Срба су оптуживани да су продужена рука званичног Београда и њихових интереса на овом простору, а од једног тренутка и као експоненти империјалних и антизападних циљева званичне Москве.

Након пада старог режима, положај српских политичких организација и првака се није много променио. И даље су третирани као маса које има стабилно бирачко тело, те без којих су промене у Црној Гори немогуће, али због своје „блискости“ са Београдом и Москвом, те наводним „антизападним“ ставом и конзервативном идеологијом нису пожељан партнер у извршној власти. Упркос јавном демистификовању оваквих оптужби као бесмислица, те доказивању и кроз деловање у пракси, у првим годинама након промена није било довољно да одобровољи партнере из либералних кругова попут Демократа и УРА да, осим у локалним срединама, прихвате српске политичке представнике као сараднике у вршењу државне власти. Главни изговор је увек био да се томе противе стратешки партнери из међународне заједнице, односно међу Западним савезницима.

После ванредних парламентарних избора који су одржани у јуну 2023, деловало је да се околности нису промениле. Само се Демократама и УРА придружио Покрет „Европа сад!“, који су формирала два министра блиска првом пост-ДПС премијеру Здравку Кривокапићу – Милојко Спајић и Јаков Милатовић, а који су били задужени за област економије и финансија. Након што су реализовали свој високоризични пројекат који је омогућио драстично повећање минималне цене рада, а по његовом пројектном имену су назвали странку и најавили још хазарднији наставак овог подухвата који би могао да угрози темеље јавних финансија у Црној Гори, пробудили су велика очекивања код бирача и остварили огроман изборни успех, поставши најјача групација у парламенту. Међутим, ни њих двојица нису били спремни да прихвате улазак водеће српске политичке групације окупљене око коалиције „За будућност Црне Горе“, и нарочито њихових водећих људи Андрије Мандића и Милана Кнежевића у извршну власт. Међутим, то је за цену имало и пролонгирање конституисања већине и преузимања полуга власти. Посебну нелагоду остављао је утисак да је само неколико месеци пре тога у другом кругу председничких избора, у којем су били Јаков Милатовић и Мило Ђукановић, Андрија Мандић позвао своје бираче из првог круга да безрезервно подрже кандидата Покрета „Европа сад!“, што је овоме и омогућило победу.

Околности су се измениле, као и најчешће на овим просторима, променом у геополитичкој и безбедносној архитектоници, овог пута интервенцијом Израела у области Газе, насељене Палестинцима. Уз већ постојећи рат у Украјни, ово је додатно оптеретило земље Западних савезника које су по сваку цену желеле стабилност у ономе што сматрају својим зонама интереса, а што Југоисточна Европа дефинитивно јесте. Зато је током одржавања годишње скупштине Уједињених Нација у новембру 2023. на маргинама скупа одржан сусрет између америчког државног секретара Ентонија Блинкена и председника Црне Горе Јакова Милатовића. Тада је изнето да САД неће имати ништа против да коалиција „За будућност Црне Горе“ и њени челни људи постану део владајуће већине, и да с временом уђу и у извршну власт. Као последица овог сусрета направљен је коалициони споразум по којем је дефинисана владајућа већина и предвиђено да најкасније до краја 2024. српски политички представници добију и министарске позиције, а да пре тога већ почну са партиципацијом у егзекутиви. Договорено је и да Андрија Мандић постане председник парламента и тиме први Србин на државничкој позицији у Црној Гори још од 1918.

Ипак, и након избора Владе нису се стабилизовале противречности које су је угрожавале још од формирања. Најважнији је сукоб између дојучерашњих савезника и најближих сарадника – Милатовића и Спајића. Он је започео непосредно пред последње парламентарне изборе око тога како ће бити састављена посланичка листа, а суштински ко ће и колики утицај имати у будућој Влади. Њихово надметање се завршило тако што је председник државе напустио странку у чијем је оснивању учествовао и где је остао у мањини, па је постао отворени противник Владе уз најаве да ће формирати свој политички субјект. Потом је дошло до тензија између ПЕС и Демократа око избора места в.д. директора полиције. Демокрте су сматрале да, пошто је њихов министар унутрашњих послова, њима припада и ексклузивно право одлучивања о томе ко ће бити постављен на то место. Логика премијера је била да, пошто Влада гласа о томе, она мора бити упозната и са свим кандидатима и целокупном процедуром. И на крају, важно је споменути егзибиционизам министра правде Миловића који је успео да се сукоби и са Демократама али и са премијером коме је дуго био један од најближих сарадника. За њега се сматра како је постао експонент одређених пословних кругова блиских ДПС али и кримогених структура, те да је то кључни разлог иницијативе за његову смену. На поменуте инциденте свакако треба додати и одлуку Владе да у Генералној скупштини Уједињених нација гласа за резолуцију о Сребреници, чему су се противили политички представници Срба, сматрајући да се тако индиректно указује на колективну одговорност читавог народа, али и усвојену декларацију у Скупштини Црне Горе, о геноциду у логорима Јасеновц, Дахау и Маутхаузен. Оба акта су додатно распламсала тензије на политичкој сцени, али и у односима са државама у региону. Све наведено упућује на то како би за политичке процесе у Црној Гори најсврсисходније било да се процес реконструкције Владе обави што пре, тачније током лета. На тај начин би се парламентарна већина стабилизовала и релаксираније наставила да спроводи неопходне реформе до краја мандата. Евидентно је да су велики захвати направљени у раду тужилаштва и судова, као и на процесу евроинтеграција, пре свега захваљујући ефикасном раду парламента, али је све то само почетак дубинских промена неопходних црногорском друштву. Од изузетне важности је довршити реформе у судству и тужилаштву, започети радикалне захвате у безбедносном сектору како би се он оспособио за ефикаснију борбу против организованог криминала и високе корупције, стратешким пројектима у привреди омогућити одржив економски амбијент који неће превасходно зависити од нестабилне коњуктуре туризма и терцијалног сектора, и на крају, али не најмање важно, започети промене политичког система како би се он приближио савременим решењима и потребама грађана у овој земљи. Ако би се све ово остварило, Црна Гора би могла да се приближи циљу да до краја истека садашњег седмогодишњег буџета ЕУ, а то је до 2027. године, добије коначни датум за своје придруживање, о чему се међу дипломатама у Подгорици и другим регионалним центрима већ увелико говори. Издвајањем од осталих држава региона ЕУ би показала да процес проширења није заустављен, да се он наставља, па би тако отворили перспективу за друге земље Југоисточне Европе.

За све то је неопходан улазак политичких представника Срба у извршну власт, јер је већ афирмисаним лидерством Андрије Мандића са позиције председника Скупштине показано колики су потенцијали и предности оваквог инклузивног приступа. Црна Гора је мултиетничка, мултиконфесионална, мултикултурална и мултилингвистичка земља, без већинске идентитетске групе. Да би била одржива и функционална, она може опстати само као модел консензуалне демократије у којој не постоји сегрегација ни према једној традиционалној заједници. Дакле, као држава у којој сви имају иста права, али где и једнака права важе за све. Зато је време да се партиципацијом политичких представника Срба у извршној власти егземпларно докаже како је Црна Гора држава и српског народа, поред свих других који живе у њој.

Фото: приватна архива