У времену великих превирања, бескомпромисне борбе, затварања, бацања сузаваца и пребијања тадашњих опозиционара, имао сам ту срећу да раме уз раме стојим са једним таквим човјеком какав је био Коча Павловић.
Иако по много чему различити, идеолошки и са одређеним погледима на свијет, ипак нас је повезала не само борба против ДПС-а, не само то што смо били у ДФ, већ што је Коча као ријетко који политичар имао ширину да уважи и да прихвати мишљење које је другачије, а са друге стране да никада не увриједи другога због мишљења које је у супротности са његовим.
Коча је био мој пријатељ, шаторско насеље , црвени марлборо и кафа, стражарење до раних јутарњих сати са Јанком Вучинићем да покушамо да се заштитимо од напада Милових кербера су нешто што трајно остаје у сјећању, као што у мом сјећању остају и Коча и Јанко.
И управо због тог сјећања на бескомпромисне борце, које је та борба „појела“ морамо се потрудити да будемо још бољи, да нам буде боље, јер смо и за Кочу и за Јанка и за Ера и за многе оне непознате јавности људе који више нису са нама освајали и освојили слободу, слободу коју не смијемо више испустити, јер смо је скупо платили, платили животима оних који нису ни корак узмицали пред вишеглавом криминалном аждајом ДПС-а.
Нека те анђели чувају Коча, нека те анђели чувају Јанко, Еро, и све вас остале који нисте дочекали слободу за коју сте се толико борили! Амин!
