У одговору господина Брковића – који ме је, у извјесној мјери, насмијао – види се како је умној патњи нестасао посебно јер једнако третира Доситејев просветитељски дух, на који се наша народна поезија надовезује, и Констатиновићев дух самопорицања у оквиру кога се дезертира из судбине и постојања сопственог народа.
Многи су то урадили неуспјешно а господину Брковићу бисмо могли да признамо да је он то урадио са успјехом с обзиром на то да је, на обострано задовољство, истакао да не припадамо истом народу.
Не знам како у Удби функционишу али видим да господин Брковић зна и то је у реду. Оно што не зна, а тиче се књижевности, показују макар два деликта која Брковић прави од којих је погрешно цитирање Ћосићевог романа ,,Деобе“ онај мањи.
Овај други се тиче погрешне претпоставке да су мени лично далеки Доситејеви национални назори, а он је, у свом познатом „Писму Харалампију”, 1783. у Лајпцигу, лијепо истакао како дјелује „на ползу свога рода”, пише чисто „српски да га могу разумјети сви српски синови и кћери од Црне Горе до Смедерева и до Баната” а обраћа се свим „Србљима од Адријатическога мора до реке Дунава”.
То што погрешно цитира Добрицу Ћосића, и то што не разумије Доситеја, то је очекивано.
Међутим, он у свом одговору потом каже како је све на своме мјесту јер сам ја одабрао Марка Краљевића, а заправо су се он и уредник портала сами запетљали у ту причу и мог познатијег имењака поменули први – ваљда је у питању зов предака.
Ипак народно памћење и класичну књижевну вриједност наше народне поезије не бих потцјењивао онолико колико то Брковић чини. Наша епска традиција шаље дубоке поруке као и пјесма које су се они сами ухватили, а која говори о отпору тиранима, тако да је избјегавање одговора на кључно питање „Ко гази орање?” избјегавање да се призна грешка у поставци коју су направили. Није то тако страшно.
Као што не би било страшно третирати чињеницу да је неко добио пријетње по своју и безбједност своје породице и искористио законске могућности да себе и породицу од тога заштити. Свјесно занемаривање ове чињенице значи одобравање таквог дјеловања према мени и мојој породици.
Да ли смо Марко Краљевић, једна од најзначајнијих личности не само у нашој књижевности (јер су о њему толике пјесме испјевали и Бугари и Македонци, а његову наднационалну и космополитску природу не разумију провинцијални духови), са којим ме портал Вијести кроз свог уредника и колумнисту пореди, и ја вазали, нека то закључе други.
Тужни нисмо док год имамо онај осмијех о ком пише Маргерит Јурсенар, прва жена члан Француске академије наука и умјетности, а који је, по њеном мишљењу, фалио Ахилу у „Илијади“ – осмијех Краљевића Марка.
Bravo!