Гледам скупштину Главног града, касно пријеподне прољећно, дрвеће је пробехарало дуж подгоричких булевара, а у овим сатима сунце скоро да се попело на зенит, на врхунац, на центар – онај центар што није ни лијево ни десно, онај зенит што је Изнад Истока и Запада; гледам скупштину и размишљам – шта написати, на шта се позвати? Гледајући тамну тродеценијску прошлост како све дубље тоне у поноре сопствене мржње и зависти, пролазе ми кроз главу многи стихови, многи филозофи, многи светитељи. Пролазе ми кроз главу умотворевине највећег међу великанима, свака помало јер су по својој сржи – универзалне, а понајвише она: ,,Све се човјек брука са човјеком. Гледа мајмун себе у зрцало.“
Али, сјетим се невиних животиња и просто, нешто ме спречава да их поредим са људима и људе са њима. Оде мисао и на ријечи Господа нашега и довијек истиниту: ,,Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас.“ А онда, опет, уз све ништавило онога шта представља овај свијет, схватим да шачица оних који своја непочинства сакривају иза дуплих стандарда, свијет нису. Дилема траје ли-траје, а ја само још једаред погледах у живот и његово средиште, у сунце, како се дичи над земаљским шаром и како кулминира на небу, некако баш Изнад Истока и Запада, и схватим да је данашња дискусија у покушају доказ да се једна стварност на Балкану не може сагледати без Владике Николаја и само се сјетим његове поруке да све муке нашега народа и цијела његова историја стају у спокој Вукашина Јасеновачког и безвремене, а сведобне ријечи: ,,Само ти, сине, ради свој посао.“ А каква ли је привилегија бити ћерка оне чија је личност посао и главно оптерећење и вражијега кота и зла домаћега у скупштини моје вољене Подгорице. Ја, ипак, нисам старац Вукашин, ја сам свјетлосним годинама испод њега, ја просто морам мало више ријечи да користим. Коме је мука да чита, нека не чита, такви не би прочитали ни да као Хемингвеј испричам све у шест ријечи.
Елем, почело се са Арсовићем. Пардон, почело је Арсовићем, инструментал за средство иде без „са“. Понамјести мало краватицу, и крену у офанзифу. Мушкарчини пуна уста тога да заштити жене, крену да напада жену. Поче са ноторним неистинама како госпођа Илинчић, из лажне куртоазије називајући је уваженом, ништа није урадила за шест мјесеци ВД мандата. Мени кратак смијех невјерице слети на усне. Сјетим се предивних књижевних и општекултурних вечери на којима сам била у ових пола године, а одржане су у Библиотеци. Сјетим се Његошеве ријечи, Маркових дана (који су како доликује отворени државном химном) и оних њихових постера који данас красе већ предивну Његошеву улицу. Неко је, пак, примијетио два јубилеја, 190 и 210 година рођења. Неко, ко је тако против свега што је црногорско. Сјетим се дана посвећених Бориславу Пекићу и прича у истом том дому о правима над Пекићевим дневницима. То су све биле заслуге озлоглашене Славице Илинчић. Па онда јавних објава званичних профила Библиотеке, о радионицама за најмлађе, догађајима на које сам била спријечена да дођем, надасве јучерашње промоције монографије ,,Свете Софије“, све то за само пола године, а господин Арсовић каже – ништа.
Потом, прешалта се на мизогинију, наводно јер је Славица вријеђала добро познату Александру Вуковић-Куч. Како је прије 20-ак дана партијска колегиница господина Арсовића спочитавала парламентарној већини да се воде геслом „слободу желим себи, али не и теби“, рекла бих да очигледно још сањају да су позиција и да такво понашање осликава баш говор одборника Арсовића. Очигледно сматра да једне жене треба штитити и кад се не нападају, а друге нападати без основа. Није баш у наративу оних који се боре да оснаже жене. Такође, сматрати да је то што је Славица цитирала нимало пристојне ријечи посланице Вуковић-Куч напад, говори о томе да Арсовић очигледно жене сматра нижим бићима које не треба да буду одговорне за своје поступке. То ме тако подсјећа на законе средњевјековне Енглеске у којима су жене сматране полуартикулисаним бићима и стога нису сносиле посљедице за своје поступке.
А оптужују нас да се враћамо у средњи вијек! Ако је, којим случајем мислио да је увреда приђев-ђевојка, онда ће га врло брзо избацити из партије јер је њима највећа част јотовати и гдје треба и гдје не треба. Онима који безакоње крију иза права и криминал иза лажних осјећања, родољубље се показује патријотацијом. Господине Арсовићу, потпуно разумљиво онда што сте тако нервозни па сте се дрзнули да користе термине попут „недостојна“, јер то, као ни оно што је радила Хајдана Хутер, није говор мржње. Ма какви!
Стижу потом оптужбе да је Славица организовала ауторско вече људима којима је једина препорука то што пишу за ИН4С. Нелогично, Славица да чини услуге порталу од ког није очекивала да ће (прећутно) подржати њено разрешење и неправде према њој 2022. а који је баш то урадио. Нелогично, вама, јер сте личне интересе повезали са општим. Одједном се уплашим – побогу, није се јавио Машковић! Уз искрену бригу за његово здравље, запитам се гдје је и зашто се овог пута није први јавио да шири неистине о његовој омиљеној јавној личности. Но, Богу хвала, ту је. Видим добро познат поглед пун младости у којој је сакривена нека тешка огорченост, и лакну ми. Ту је. И гле – на то што му је неко рекао да је оптерећен господином Чађеновићем, одговара жустро: ,,Ја нисам опсједнут Славицом Илинчић!“ Не, уопште, осим што му се привиђа и кад је нема. Да не остане само на томе, јави се, устаде и поче са својом стандардном причом. Као покварена плоча на грамофону понавља приче о истјеривању короне дуванским димом. Свима је више јасно да Машковић није читао ,,Горски вијенац“ и да не зна шта је иронија. Премда је не препознаје, примјењује је.
Служи се опет неистинама да је Славица вријеђала припаднике лгбт популације. Да упознам ових мало људи што ме јавно прате, али и све заинтересоване подземне жбире – Славица је критиковала поступак особе која је игром случаја хомосекусалац, а критика није имала везе са његовим сексуалним опредељењем. Али, Машковићу, и лгбт популација може имати поступке који нису добри, и они су људи. Ипак, да их тако не гледате не чуди, судећи по Вама нико ко мисли супротно (од Вас) није човјек.
За дискусију се јавља госпођа Жаклина Оштир. Пуна уста умјетности и кукања над културом, над позориштем, над књигом.
Каже, Славица скрнави културу, а код исте Славице обиљежем данашњи дан – дан позоришта. Каже да ће наводна четничка идеологија убити ово мало умјетности што је остало у Црној Гори. И позва на минут ћутања. Ово се може протумачити као то да некоме жели најгоре, али нека, нећемо дотле. Има разлога да држи минут ћутања за културу, али не због Славице, већ због оних чији је представник. И ја, као велики љубитељ позоришта, забринута сам за црногорску глумачку сцену која је од Шекспирове ,,Укроћене горопади“ направила стриптиз, а од Чеховог ,,Ујка Вања“ порнографију. Није Славица Илинчић запечатила позоришну стварност, већ ЦНП и Градско позориште покушавају да срамним подухватима засјене прелијепи ,,Блади мун“ и ,,Шћери моја“ којима се могу поносити. Ја бих због тога држала минут ћутања, не због тога што је подгоричка Библиотека угостила људе који су говорили о НАТО бомбардовању. Радиоактивно зло удишете и Ви и Вама слични који сте бомбардовање назвали хуманитарном интервенцијом. Баш грађански!
Каже Жаклина, да је против селективности коју је Славица увукла у градску стварност, а не види да исту ту селективност Славица искорјењује. У току Славичиног мандата држан је омаж Марку Вешовићу и комеморација Рајку Церовићу. Гостовали су аутори свих националности. Ипак, Славица се борила против ваше селективности, оне селективности због којих је пјесничка величина Невен Милаковић тек септембра 2023. гостовао у културној установи града о ком је толико писао. Исправила је селективност која је десетљећима харала Подгорицом. Исправила је селективност због које су ставараоци и наде будућности црногорске тек одскора могле да се представе у Библиотеци као круни Главнога града. Сви појединачно са црногорског тла и сви у запећку, због селективности Ваших шефова. Славица исправља срамоте одлазећих и да сте други па да јој се захвалите, а не да са гнушањем о људима који су у претходном периоду били гости Библиотеке, цинично говорећи „какви људи“! Какви људи?! Јован Делић и Миро Вуксановић, академици. Горан Максимовић, Лидија Томић и Горан Радоњић, универзитетски професори. Блаженоуснули Горан Петровић, један од највећих писаца савременог дона. Такви људи, госпођо Оштир, због којих нема потребе да позивате на минуте ћутања кријући своју мржњу иза ратних жртава, баш у ДПС маниру. Гдје сте били да позивате на минуте ћутања кад је Северина рецитовала Његошеве стихове?
И за крај, као шлаг на торту, љекар Абдић сав циничан пожеље срећу Подгорици са Славицом Илинчић. Има среће, господине Абдићу, јер не миче слике кад засједне у фотељу као неки ономад. Има среће јер се не крије иза Европе као поједини, већ живи тако да Црну Гору, бисер Балкана, уздигне ка Европи. Ипак, јуче је замјеник амбасадорке ЕУ био у Библиотеци, јуче док је антиевропска Славица држала говор. Да ли је она заиста проблем или ипак Ви и Ваша крајњедесничарска политика? Ви, што се западом кунете а од запада бјежите, или ми што смо попут овог сунца, Изнад Истока и Запада?
Сунце рече да Славица буде именована, а ја Вам ипак посветих овај текст. Није српски ћутати, а ни европски. А и човјек сам, морам мало истине кад ви можете лажи. Морам мало оно што ми је на срцу, у побједничком даху, кад ви већ можете оно за шта сте плаћени.
Само ти, опозицијо, ради свој посао!
