У тренутку када Србија и Српска бију одлучни бој за опстанак сусрећемо се са фантастичном књигом -монографијоом Душка Секулића . Склони смо мишљењу да је историја иза и око нас, структура коју насељавамо и која нас обликује,да је неко други крив за наше погибли у XX и почетком XXI вијека .Међутим, ова дјелимична истина замагљује много интимнију стварност. Историја српске пропасти обитава у нама; произилази директно из наших поступака и нашег избора. Уколико тога не останемо свјесни, „проучавање” историје, пречесто засновано на илузији уклањања, постаје акт не испитивања, већ избегавања сурове истине . Мишљења смо да је свака истина ма колико сурова уједно и плодоносна ,са аспекта историје ,социологије ,психологије и многих наоко различних наука које се све сабирају у један Српски океан уједињења и јединства .
Нова слободно да кажемо изузетна монографија писца и истраживача Душка Секулића ,човјека који је схватио неопходност спознаје учитељице живота –историје његов је допринос у очувању Српског народа на Српским етничким територијама ,од прије времена политичког ангажмана у СРС ,па касније као помоћника Савезног министра унутрашњих послова,посланика ,одборника , до данашњег дана , проучавању не само сопствених могућности , већ – истовремено разоткривању и суочавању нас Срба са прикладним индивидуалистичким принципима лишених историијских фалсификата и интерполација историјских чињеница . Монографија Секулића свједочи о томе да је „Српство све у Његовом животу и животу сваког Србина из некада Српске Спарте -Црне Горе ” .Свједочанство да је његов и наш живот гледано историјски ,дипломатички,палеографски ,сфрагистички,хронолошки ,велики бој за очување Српског народног хабитуса.Секулић ће храбро рећи „Онај ко је против Српства је мој лични непријатељ “ . Историја српског народа цјеломиленијунски сагледана и оличена у фрагментарним сјећањима једног несвакидашњег ума и патриоте какав је Душко Секулић,који у прилично тешким околностима не жали труда и времена да „освијетли “ затамњену страну наше повеснице Српске и пропасти Српства у његовој постојбини Црној Гори .
Из монографије која је пред нама схватамо да Секулићев живот функционише као својеврсно психоаналитичко огледало Србије ,Црне Горе ,Републике Срске и осталих окупираних етничких Српских територија , а догађаји у материјалном свијету налазе своје емоционалне парњаке у његовим сређеним сјећањима у којим нема лавирината дуализма већ чисто ,јасно и гласно Српство .
Одступићу од класичне анализе монографије и то препустити читаоцу и времену које је „мајсторско решето “
Монографија нас подсећа на ријеч „сабласт” , попримајући различите облике и функције,напомињући само поглавља ове читанке Српства .На специфичан начин Душко Секулић искориштава простор за описивање нашег народа играчке дрвеног воза – траг његовог мукотрпног политичког и слободни смо рећи мученичког живота који баца сјенку на дугу везу са готово свим Српским знаменитим политичарима и патриотама . Затим, „сабласт“ је Душков неочекивано ауторитативни глас, који открива два различита начина угњетавања и понижења Срба у Црној Гори од дуализма Књаза Данила , Краља Николе ,морачког превртљивца Секуле Дрљевића,Пиперског крадљивца Српских душа Савића Марковића -Штедимлије ,Јеврема Брковића преко отворених усташа Мирослава Крлеже ,Вељка Милатовића ,Видоја Жарковића,Ђока Пајковића све до проклетог референдума и распада Српске државе на челу са Милом Ђукановићем. Импресија је да је у вријеме досманлијско-усташке окупације Србије када је Црна Гора постала полигон за дестабилизаију Србије ,што је случај од 29.новембра 1943 .године до данашњег дана ,Секулић „је имитирао глас државе”,како је за овакве људе и овакве ауторе својевремено записао Академик проф.др . Никола Вулић-Врачанин , „и звучао је као мој отац који није имао формалну историјску квалификацију осим чојства и јунаштва “ Српство у Албанији- Врака 1934 .г.
Јединствено достигнуће Секулића у овој монографији је то што се не миењају само ове хронолошке целине . Цјелокупна његова емоционална и психолошка нит неупитна и стабилна, и у том флуидном контексту има моћ науке ,оне скривене и непознате ,до сада .
Док се бори да уведе ред у сопствени наратив, чак се и најмањи детаљи који се понављају, реформишу, добијају нови значај и значење.
Писање Душка Секулића је несумњиво дубоко усклађено са Српском и људском патњом и губитком, али његов истински таленат је да нас подсети на још једну велику функцију историје : попуштање граница и издаја . Док аутор задивљујуће бира свој пут кроз символе и знакове своје ,до сада непознате историје, откривамо да су границе између његовог емоционалног пејзажа и материјалних услова у којима обитава , између онога што осећа и онога што види, између себе и других, чак и између појединца и колектива, постале високо артефицијалне уз генетски рингешпил Срба разних Српских држава и простора у Црној Гори и шире .
У ублажавању и замућивању ових разлика, имплицитно питање Секулићевоб дјелује болно и прикладно: Душко Секулић даје одговор,који је заправо и питање : како се можемо надати одупирању историски – политичкој тиранији кад смо тако трагично неспособни да је избришемо из сопствених живота Јосипа Броза и његових сатрапа ?
Смјели дизајн иза замршених мотива и симбола Секулића постаје јасан управо на овом нивоу,без нивоа окрутности и саучесништва, нивоа на коме су и велики и мали народи остали и опстали и остају повезани. Од нас тражи разматрање спектра штете и гдје би, на том спектру, различити случајеви комунистичко брозо-бољшевичке окрутности могли бити срушени.
Као што је лакше проучавати „историју” као ентитет различит од наше емоционалне стварности, тако је далеко једноставније и угодније осудити бруталност у масовним размерама него прихватити и искупити се за наша сопствена мања дјела унитшења. Чини се да Монографија говори како смо, можда, ствари радили на погрешан начин. Уместо да се одупиремо окрутности и неправди на националном или Свесловенском нивоу, могуће је да ће свако од нас, као и аутор , морати да издржи исти процес растављања,разлагања па поновног склапања , како бисмо могли да видимо, под јасним свјетлом које баца ова монографија , страшну моћ коју имамо над другима, непромишљено емотивно уништење које смо у стању да изазовемо, глобализацију , коју не само да трпимо, већ добрано живимо .
Глобализација повећава економске и социјалне пријетње, а њихова последица може бити избијање грађанских ратова, верских, етничких и других сукоба. Неједнакост, неравноправност и сиромаштво су моћан фактор генерисања етничких и других сукоба, а њихов центар су сиромашне земље. Ове дубинске структурне неједнакости стварају масовне осјећаје страха и депримираности код људи , као и осећај безизлазности услед губитка животних шанси и свођења на маргине друштва. Стога и не чуди што су најтежи облици криминала, попут организованог и насилничког, масовних дечијих убистава ,најраспрострањенији у друштвима гдје постоје велике социјалне разлике и висока распрострањеност сиромаштва.Аутор ове монографије на специфичан начин, уместо памфлетистичко -политичких поклича ,на научни начин покушава да очува већ споменути хабитус -укупност српског народа и српске породице од глобализације и расрбљавања ,који за крајњи циљ имају разградњу наше Отаџбине .Због тога и свих горе наведених разлога нека Монографија Душка Секулића послужи као образац ,осталим српским научницима и политичарима „како ваља и требује “ борити се за свој народ ,своју породицу и своју Отаџбину Србију .За крај Секулић нам је оставио и једну неупитну дилему која ће бити надахнуће неким новим бољим и политички неострашћеним младим Србима научницима Црне Горе :Ко је све рушио Српство у Црној Гори читавих осам деценија ?
Бити Србин је бити човек.