Нисам вас заборавио анђели наши, ни вас ни још седамдесет четворо ваших другара који су напустили овај свијет, напустили га те злокобне и несрећне 1999 године. Док сам размишљао шта да напишем, у мени се јавила жеља да избацим милион ружних ријечи на рачун оних који су прекинули ваша дјетињства, ваше снове и ваша надања. Али сам одустао од тога, јер не желим да сјећање на вас каљам помињањем имена било којег ниткова који је одговоран за злу коб која вас је задесила.
Милице, теби сам свих ових година писао, теби сам се увјек прво обраћао. Јесу ли ти зарасле ране, стоји ли ти још мала рука на живим ранама које ти нанијеше непоменици? Знам да јесу, али исто тако знам да ране твојих родитеља нису, нити ће икада.
Мирославе, момчино, јуначино, јеси ли са принцезом Јулијом и принцезом Оливером нашао неки нови мост, на којем се наивно дјечји играте, без страха, без звука проклетих сирена! Играјте се горе, горе гдје боли нема, тамо вас више не могу наћи њихови бомбардери ма колико високо летјели.
Марко, је ли те отац загрлио? Грли ли те и даље твој отац Владан, као што те загрлио, очински у покушају да те заштити од проклете бомбе, која је прекинула твој овоземаљски живот.
Бојана, ни годину дана ниси имала, ниси ни проходала, ни честито прву ријеч рекла, а узнесе се код Бога са својим оцем чије име је од Бога настало, отишла си са својим Божином Богу на истину, анђеле мали.
Ви сте дјецо наша, били и остали наша браћа и наше сестре, браћа и сестре у Христу, боле нас ваше ране, ваше ране су ране српског народа у цјелини!
МУЧЕНИЦИ! СТРАДАЛНИЦИ! ТУГО НАША! НЕКА ВАШЕ ДУШЕ ПОЧИВАЈУ У МИРУ! НЕКА ВАМ ЈЕ ЛАКА ВАША ЦРНА СРПСКА ЗЕМЉА!!!
А ОНИ НЕПОМЕНИЦИ, НЕКА СУ ПРОКЛЕТИ,НЕКА СУ ПРОКЛЕТИ И ОД БОГА И ОД ЉУДИ, ПА НЕКА САВ ГРИЈЕХ ИДЕ НА МОЈУ ДУШУ!
НА КРИЛИМА СЛОБОДЕ
Спустио се мрак, отуд са запада
Заробио нам све наше зоре,
Демон са слугама изнова напада,
Вјеру, наду и слободу да уморе.
Црне птице, те њихове злослутнице,
Запараше плаветнило неба,
Растјераше лабудове, роде, ластавице,
Ал осташе орлови – чувари кад затреба.
Облаке су тмурне на Србина навукли,
Да га у тој тмини осакате,
Рушили га, ломили и тукли,
Само да му срце у канџе ухвате.
Те жалосне црне птице,
Што кренуше орлу сломит крила,
Ипак бјеху само кукавице,
Без храбрости, а сила јата их опила.
Од Бојане и Марка, Милице и Дајане,
Наших птића што су тек требали летјети,
Кукавице одузеше дане,
Крвавим крилима из гнијезда отети.
Но орлово царство плаветне је боје,
А слобода под њим крвава и скупа,
Кукавица на њем’ не може да поје,
Ту Србину храбро срце лупа !!
Здравко Касалица,
24.03.2024.године