Пише, О. Дарко Ристов Ђого: Срби, Библија и геноцид!

Тешко је повјеровати у другачију слику будућности од оне у којој ће сваки геополитички пол имати своје „геноциде“. Данашња „геноцидност“ једног народа дефинисана је на основу његове политичке позиционираности у оквирима геополитичке структуре Запада. Ко се супротставља – тај је геноцидан и нациста, макар био жртва нацистичког геноцида.

Можда сте се забринули због тога што је Генерална скупштина ОУН донијела резолуцију о Сребреници? Размишљате о томе да нисте могли да утичете на тај префикс који ће носити сви који имају ма какве везе са Србијом, Српском, српским народом и језиком? Да: смисао једне есенцијалистичке ознаке јесте такав да се њоме претпоставља „кривица“ или „заслуга“ свих оних који се њоме означавају. Ма колико то не жељели или у томе мазохистички уживали, чак ће и наши псеудограђански презирачи (и презирачице!) сопственог народа носити ту ознаку, ма колико се одмицали од ње. Њено значење неће се заустављати на индивидуалним ставовима, животним причама, нијансираним казивањима – читава поента паушалног означавања јесте у томе да поништи наше ставове и појашњења, седименте, контуре и сијенке. Било да сте пензионисани официр ВРС или секретар омладине ЛСВ-а, есенцијализам српске „кривице“ сврставаће вас на оптуженичку клупу.

Но шта би се десило ако би вам неко објаснио да нема потребе да се посебно трауматизујете? И то из више разлога. Један, свакако, представља чињеница да не можете бити ни криви ни заслужни за оно у чему нисте учествовали. То би у нормалном свијету и међу нормалним људима било саморазумљиво. Но шта ако вам неко укаже да сте, рецимо, својеврстан „геноцидаш“ самим тим што сте вјерник неке од тзв. аврамовских религија, тј. јудаизма, хришћанства или ислама? У вама се можда већ буни здрав разум: најприје одбацујете кривицу која просто проистиче из вјере а затим вам се чини комичном претпоставка да три ипак прилично различита приступа Богу и животу, какви јудаизам, хришћанство и ислам јесу, могу да дијеле заједничку кривицу. Но пред огромним бројем људи без идентитета – идентитет је кривица по себи (сјећате ли се Малуфове програмске књиге о „Убилачким идентитетима“?).

Пред онима без увјерења – свако јако увјерење јесте „извор конфликта“ а нешто тако јако попут вјере – извор „геноцида“. По логици постмодерне, свако „ми“ јесте позив да се униште „они“ као „не-ми“. О психопатолошким претпоставкама једне такве „логике“ вриједило би писати посебан текст. Но она се намеће као псеудоетичка уцијена: ако нећеш да будеш убица и агресор, одустани од било ког чврстог убјеђења, од било ког идентитета или слоја идентитета.

Заувијек ћу бити захвалан стипендијама Гете института, који ми је омогућио боравак у Швебиш Халу, и америчког Стејт департмента САД уз помоћ којег сам имао прилику да проведем поучне мјесеце на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари, као и да пропутујем Америком. Управо на једном од часова у том бајковитом кампусу, у негдашњој морнаричкој бази која је пренамјењена у универзитетски град, сазнао сам за своје геноцидне склоности.

Иако је било професора који су свакако били сумњичави према једном Србину (нарочито они који су отворено причали о златном добу Клинтонове администрације), сада то није био случај. Професор Марк Јиргенмајер представљен нам је као писац популарне (и нама обавезне) књиге под насловом „Терор у уму Божијем: глобални пораст религијског насиља“. Није то била ни по чему оригинална или занимљива књига. Заправо, понављала је већ одавно прежвакане пароле о вези религије и насиља концентришући се на случајеве с краја деведесетих и почетка двијехиљадитих година. Типичан производ америчке социологије религије: мало анегдота, мало статистике, неколико раније утврђених „аксиома“ о насилности религије. Али професор Јиргенмајер је уживо отишао и корак даље. Сјео је на клупу, потегао гутљај „доктора пеперса“ и упитао Фатиму из Пакистана зашто су „ахмадије“ у њеној земљи и даље под уставним религијским дискриминацијама. Њен нервозан одговор („зато што се представљају као муслимани, али то нису“) добри калифорнијски хипик с професорским статусом искористио је за мањи монолог о вези између нарочито „библијског монотеизма“ и „инхерентног насиља“ које на крају увијек заврши „у горем случају геноцидом а у бољем – дискриминацијом“. Мјешајући мало баналне фројдовштине, мало Јана Асмана и понешто Ричарда Докинса, наш колега је саопштио оно што ће у међувремену постати својеврстан аксиом „религијских студија“, али и многих „хришћанских“ теолошких факултета на Западу. А то је увјерење према коме постоји непосредна веза између вјере у једног Бога и порива да се у његово име убија. „Геноцид“ би тако извирао из Старог завјета и Курана а хришћанство би, баштинећи повијест Израиља, и само било бар „латентно геноцидно“.

Дакле, ако у кући држите Свето писмо и чврсто вјерујете да вам и казивања о изласку Јевреја из Египта имају нешто да кажу – већ сте (несвјесни) геноцидаш!

Јиргенмајер није био оригиналан (у Америци је међу „интелектуалцима“ иначе тешко наћи умног и оригиналног човјека који би био било шта више од њихове верзије политичког комесара). Истицање старозавјетних историјских повијести у којима се Израиљ сурово сукобљава са околним народима како би се формирао неки аргумент против истинитости и милосрђа Јахвеа, Бога Израиљевог, старо је колико и сам јудаизам. И пагански полемичари против хришћанства истицали су неусаглашеност између вјеровања у свемилостивог Бога љубави и вјеровања у помоћ таквог Бога у ратовима које је јеврејски народ водио против својих непријатеља. Унутрашња логика гностицизма настала је на овој дискрепанци – он јесте настао као начин да се избјегну непријатне странице Старог завјета. С друге стране Црква је морала да одговори на нијансиран начин: тако да сачува свештени карактер цјелокупног Старог завјета, али и да различито врједнује религијску нормативност Старог и Новог завјета, дајући предност, ипак, ономе што је Христос имао да каже о релевантности Закона.

То, ипак, није спријечило полемичаре против хришћанства да већ двије хиљаде година у Исусу Навину и Илији Тесвићанину виде „геноцидне“ дјелатнике. Данашњем „проучаваоцу религије“ на Западу преувеличавање „хришћанске склоности ка геноциду“ служи и као згодан противтег за стандардне оптужбе против „куранске геноцидности“, али и „јеврејске геноцидности“. „Сваки монотеизам води геноциду“ – постаје кредо пострелигијског друштва које тако оправдава своју антирелигиозност. Апостол трансхуманизма Јувал Ноа Харари поновиће ову паролу да би оправдао (само)укидање библијске вјере у дистопији рекламираној као утопија чији настанак заступа.

Ми (и Руси) смо и даље народ до кога „благодети“ постмодерне нису сасвим допрле (на чему се, ипак, неуморно ради). Ми и даље вјерујемо да ријечи имају значења а да значења проистичу из односа ријечи и стварности. Ако видиш људе који се поздрављају са уздигнутом десном руком и говоре „за дом спремни!“ или „Сиег хеил!“ – онда су у питању нацисти. То, међутим, одавно није случај у Мегалополису у коме Моћ, а не стварност, одређује значење, па је „нациста“ етикета којом се означава идеолошки противник док војни савезник који се понаша као нациста то „није“ ако је спреман да погине или убије за политичке циљеве Колективног запада. Слично стоје ствари и са „геноцидом“: та ријеч у нашем уму означава безобално људско страдање узроковано жељом једне етничке и/ли идеолошке групе да до краја, „без остатка“, затре све припаднике оних подвргнутих геноциду. Међутим, то је тако за нас: за Мегалополис „геноцид“ би отприлике био „догађај у прошлости који је политички употребљив да би се њиме дискредитовала она заједница и онај идентитет који пружа отпор налозима Моћи“. Саморазумљивост првог значења проистиче из стварносне самоочигледности (треба ли некоме објашњење зашто је над Србима у Другом свјетском рату извршен геноцид?) док „самоочигледност“ постмодерног геноцида проистиче из медијске слике о „геноциду“, па се њена саморазумљивост простире само онолико колико и политичка, културна и медијска моћ Запада. Но како у мултиполарном свијету више не постоји само једно средиште Моћи, тешко је повјеровати у другачију слику будућности од оне у којој ће сваки геополитички пол имати своје „геноциде“. Данашња „геноцидност“ једног народа дефинисана је на основу његове политичке позиционираности у оквирима геополитичке структуре Запада. Ко се супротставља – тај је геноцидан и нациста, макар био жртва нацистичког геноцида.

Ништа зачуђујуће. Ако је „геноцид“ инхерентан Библији, онда је исто бити геноцидан и библијски народ. А ми библијски народ – у добру и злу – несумњиво јесмо.

Извор: Печат