ЗАГРЉАЈ
( Нешу и Марку)
Два дјечака, посве различите,
Грађа, судба и животна доб,
А исте им очи племените
И иста их сјединила коб.
Први ступа тек пред лице свијета,
Другог среле све могуће хајке,
Два прерано рањена дјетета,
Жељна једне, најмилије… мајке.
На трен свети вријеме застало,
Загрцнуто невиним сузама
И срце га мало надгласало,
Откуцајем: врати нам се мама.
И пјесника радости и сјете,
Загрљајем братским натјерали,
Да напише пјесму, ко дијете,
Да порасте, а остане мали.
Невен Милаковић
