Страдање српског народа Пркоса и Дугога Села

О стравичним покољима српског народа Пркоса и Дугога Села Ласињског сведочанство је записао и Јосип Колендић, оружник Независне Државе Хрватске, стациониран у Ласињи, и непосредни сведок страдања српског народа на Кордуну.

О злочинима који су учињени крајем децембра 1941. године Јосип Колендић је 29. априла 1951. године записао следеће:

,,Усташе међу којима су се највише истицали Штефица Маркулин, Мате Брајим, Јуре Топољњак, Рацо Тополњак, лугар, Јоже Маркулин, његов брат Мика Маркулин, Јосип Вуксан, Јуре Шишњак и његов син Иван Шишњак, Мијо Вуксан, Иван Змајловић, сви из мјеста Ласиње учествовали су у хватању и клању српског народа из села Пркоса и Дугог Села.

У селу Бански Kовачевац активне усташе су биле: Руда Сепић, пандур, Мића Бартулић, Мата Манцета, Анте Манцета, тишљар, Јандре Ђерак, ковач, Kарло Kрањц, Иван Михелић, лугар, Мића Лесар, Мате Михелић, Јоже Трова, школски подворник, Иван Михелић, Мика Михелић, Марко Михелић, Миљкан Жупан и Мата Kрупић, млинар.

Из села Црна Драга као усташе истицале су се у покољу Срба: Мика Kузмић, Јосип Бритвец, официр, Јосип Бритвец, чикан и Мика Бритвец. Из Новог Села истицали су се у злочину: Томица Туркаљ, Томица Перишић, Јожа Бритвец, Мија Тркуља, Иван Миловац, Јожа Перичић и још неколико других.

Из Десних Штефанки посебно су се истицали Јосип и Пајо Павек, а из Десног Средичког, Мата Прахир. Они су формирали делегацију коју је предводио Милан Мартиновић, син надцестара из села Граца. У делегацији су још били: Штефца Маркулин, Јосип Мађер, Јожа Вуксан, Јуре Тополњак, Мика Михалић, Мата Михалић и још неки којим се имена не сјећам. Делегација домаћих усташа код Павелића успјела је тако да је 20. децембра послије подне у Ласињу стигла усташка бојна Макса Лубурића која је 21. 12. 1941. око 6 сати опколила српска села Пркос и Дуго Село и похватала готово све српско становништво, одвела га у мјесто Ласиња и све поклала у шуми Брезје. Један број Срба успио је побјећи у село Kовачевац, али их је тамо дочекала група хрватских сељака и предала их усташама који су их поклали и затрпали у јаму.

Штефица Маркулин одређивао је људе који су ишли копати јаме за српски народ у шуми Брезје, заједно са Јуром Тополњак и Иваном Змајиловићем. За то вријеме Срби су били затворени у неком старом крајишком магазину из којег су одвођени под батинама и псовкама у шуму Брезје гдје су клани и ударани дрвеним батовима по глави. На тобожњем суду код млинара Јосе Kаталинића, гдје је донесена пресуда о покољу српског народа није нико устао у обрану.

Нарочито се заузимао Мата Михалић из Kовачевца да се тај народ сав покоље рекавши да, ако се тај народ пусти, да се он одриче да буде Хрват… То може посвједочити и Јосо Kаталинић, млинар у Ласињи у чијој су се кући доносиле одлуке да се сав српски народ покоље.

Послије покоља дали су се у пљачку и паљевину ових села и мучењу оних који су се случајно негдје сакрили. Иван Михалић издао је четверо дјеце која су се налазила скривена код Анте Ђерека, а која су послије заклана. Такођер је заклан и оружнички наредник Петар Николић, са женом и двоје дјеце и супруга Душана Бижића, који су били Хрвати. Наредник Николић је послао писма којег је упутио у Пркос српском народу да се склони, али су се писма дочепале усташе, па су га они убили.

Васиља Божића су страховито мучили: Томица Туркаљ, Мате Перчић, Јожа Бритвец, Мија Туркаљ и Иван Миловац из Kовачевца. Одрезали су му нос и ухо, те боса и гола дотјерали у Ласињу другим усташама који су им рекле, што су га таквог водили, што га нису сами негдје заклали. Након тога одвеле су га усташе онако крвавог у ранама на мјесто масовног злочина у шуму Брезје, тамо га мучиле до бесвијести и заклале.

Чуди ме, зашто Штефица Маркулин, пандур, за своја недјела још до сада није позван на одговорност, јер је он један од најодговорнијих учесника покоља српског народа који је похватан код својих кућа и масовно поклан у шуми Брезје. Српски народ био је вредан да су им ови побројани сусједи Хрвати усташе били завидни на њиховој имовини и то је био главни разлог што су их масовно поклали и имовину им опљачкали, а куће све попалили“.

[Фотографија: један од дечијих домова за српску децу Кордуна у селу Радоња, 1942. година]

…

Ministarstvo kulture
Министарство просвете, науке и технолошког развоја
Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања
Saborni hram Svete Trojice u Pakracu
Jasenovac-info: Одбор за Јасеновац САС СПЦ
Манастир Јасеновац / Manastir Jasenovac
Српско историјско друштво
Музејско друштво Србије – МДС
ICOM Serbia

О стравичним покољима српског народа Пркоса и Дугога Села Ласињског сведочанство је записао и Јосип Колендић, оружник Независне Државе Хрватске, стациониран у Ласињи, и непосредни сведок страдања српског народа на Кордуну.

О злочинима који су учињени крајем децембра 1941. године Јосип Колендић је 29. априла 1951. године записао следеће:

,,Усташе међу којима су се највише истицали Штефица Маркулин, Мате Брајим, Јуре Топољњак, Рацо Тополњак, лугар, Јоже Маркулин, његов брат Мика Маркулин, Јосип Вуксан, Јуре Шишњак и његов син Иван Шишњак, Мијо Вуксан, Иван Змајловић, сви из мјеста Ласиње учествовали су у хватању и клању српског народа из села Пркоса и Дугог Села.

У селу Бански Kовачевац активне усташе су биле: Руда Сепић, пандур, Мића Бартулић, Мата Манцета, Анте Манцета, тишљар, Јандре Ђерак, ковач, Kарло Kрањц, Иван Михелић, лугар, Мића Лесар, Мате Михелић, Јоже Трова, школски подворник, Иван Михелић, Мика Михелић, Марко Михелић, Миљкан Жупан и Мата Kрупић, млинар.

Из села Црна Драга као усташе истицале су се у покољу Срба: Мика Kузмић, Јосип Бритвец, официр, Јосип Бритвец, чикан и Мика Бритвец. Из Новог Села истицали су се у злочину: Томица Туркаљ, Томица Перишић, Јожа Бритвец, Мија Тркуља, Иван Миловац, Јожа Перичић и још неколико других.

Из Десних Штефанки посебно су се истицали Јосип и Пајо Павек, а из Десног Средичког, Мата Прахир. Они су формирали делегацију коју је предводио Милан Мартиновић, син надцестара из села Граца. У делегацији су још били: Штефца Маркулин, Јосип Мађер, Јожа Вуксан, Јуре Тополњак, Мика Михалић, Мата Михалић и још неки којим се имена не сјећам. Делегација домаћих усташа код Павелића успјела је тако да је 20. децембра послије подне у Ласињу стигла усташка бојна Макса Лубурића која је 21. 12. 1941. око 6 сати опколила српска села Пркос и Дуго Село и похватала готово све српско становништво, одвела га у мјесто Ласиња и све поклала у шуми Брезје. Један број Срба успио је побјећи у село Kовачевац, али их је тамо дочекала група хрватских сељака и предала их усташама који су их поклали и затрпали у јаму.

Штефица Маркулин одређивао је људе који су ишли копати јаме за српски народ у шуми Брезје, заједно са Јуром Тополњак и Иваном Змајиловићем. За то вријеме Срби су били затворени у неком старом крајишком магазину из којег су одвођени под батинама и псовкама у шуму Брезје гдје су клани и ударани дрвеним батовима по глави. На тобожњем суду код млинара Јосе Kаталинића, гдје је донесена пресуда о покољу српског народа није нико устао у обрану.

Нарочито се заузимао Мата Михалић из Kовачевца да се тај народ сав покоље рекавши да, ако се тај народ пусти, да се он одриче да буде Хрват… То може посвједочити и Јосо Kаталинић, млинар у Ласињи у чијој су се кући доносиле одлуке да се сав српски народ покоље.

Послије покоља дали су се у пљачку и паљевину ових села и мучењу оних који су се случајно негдје сакрили. Иван Михалић издао је четверо дјеце која су се налазила скривена код Анте Ђерека, а која су послије заклана. Такођер је заклан и оружнички наредник Петар Николић, са женом и двоје дјеце и супруга Душана Бижића, који су били Хрвати. Наредник Николић је послао писма којег је упутио у Пркос српском народу да се склони, али су се писма дочепале усташе, па су га они убили.

Васиља Божића су страховито мучили: Томица Туркаљ, Мате Перчић, Јожа Бритвец, Мија Туркаљ и Иван Миловац из Kовачевца. Одрезали су му нос и ухо, те боса и гола дотјерали у Ласињу другим усташама који су им рекле, што су га таквог водили, што га нису сами негдје заклали. Након тога одвеле су га усташе онако крвавог у ранама на мјесто масовног злочина у шуму Брезје, тамо га мучиле до бесвијести и заклале.

Чуди ме, зашто Штефица Маркулин, пандур, за своја недјела још до сада није позван на одговорност, јер је он један од најодговорнијих учесника покоља српског народа који је похватан код својих кућа и масовно поклан у шуми Брезје. Српски народ био је вредан да су им ови побројани сусједи Хрвати усташе били завидни на њиховој имовини и то је био главни разлог што су их масовно поклали и имовину им опљачкали, а куће све попалили“.

Фотографија: један од дечијих домова за српску децу Кордуна у селу Радоња, 1942. година

…