Док из дана у дан гледамо како се у Србији гуше сваки облик здравог националног самопоштовања, и се све што је српско, државно и институционално подмеће као ретроградно, опасно или заостало, један човек годинама несметано делује као идеолошки камен темељац читаве антисрпске структуре, и то не у каквом опскурном медијском или активистичком кутку, већ у самом академском срцу северне Србије, на Универзитету у Новом Саду.
Динко Грухоњић, медијски експонент леволибералне и антисистемске сцене, и даље је на позицији професора, упркос томе што управо захваљујући овом човеку хиљадама студената уништена читава година, а некима и цео живот.
Његово последње појављивање у Хрватској, на фестивалу FALIŠ у Шибенику, било је врхунац дугогодишњег деловања које није ништа друго до системско и методично подривање саме идеје српске државности, идентитета и правне структуре. На том догађају, у друштву сарадника као што су Драган Поповић и Миловоје Бешлин, Грухоњић је, без имало задршке, позвао на рушење Републике Србије, говорио о нужности „озбиљног сукоба“ и наставио да шири свој уобичајени наратив по коме су Срби колективно одговорни за геноцид, док је Војводина, у његовој визији, некаква политичка ентитетска творевина ван српског државног корпуса.
Истовремено, приказан је и филм Гласније од оружја, који промовише и документује хрватске ратне песме, укључујући Томпсонову „Бојну Чавоглаве“ – химну неоусташког покрета који данас функционише као паралелна културна идеологија у Хрватској, сасвим отворено, без забране и без осуде. Док се у Србији пали медијски погром над сваким ко се усуди да каже нешто позитивно о свом народу, у Шибенику, у организацији антисрпских активиста, не само да је српски народ назван геноцидним, већ се то учинило у филмском и теоријском формату, наводно у име културе и људских права.
И све то не би било изненађујуће да Грухоњић није државни професор, предавач на јавном универзитету, у срцу државе коју толико дубоко презире. Свака земља на свету, без обзира на политички систем, има неке елементарне границе националне самозаштите. Нигде у свету, ни у САД, ни у Француској, ни у Пољској, не постоји могућност да професор државног универзитета са јасним политичким наступима у корист стране силе, која је у историјском или садашњем сукобу са том државом, остане на позицији без икаквих последица.
Са једне стране, Србија покушава да гради институције, обнавља национално достојанство и обезбеди енергетску и политичку стабилност. Са друге, унутар самог система, у срцу академске заједнице, толерише се глас који не само да је у супротности са Уставом и здравим разумом, већ служи као легитимација свим странцима који Србију посматрају као терен за дестабилизацију.
Васељенска
Може данас Динко, Брајан, Аида, Соња, Чанак, и многи курац-палац да шиље ону ствар на српском народу. Могу да раде шта им се ћефне јер им је то остало у наслеђе од Ђида, Бевца. Пера коња, Пека, Коче, Крцуна, Лека, Минића, Капе, и друге усташко-комунистичке олоши и багре. Могу јер из њих стоји моћни НАТО -најкрвавија терористичка организација. Данашња генерација у српским земљама( СРБ, ЦГ, Стара СРБ, Далмација, Лика, Славонија БиХ) у 75% су испљувци тог усташко-комунистичког олоша које је устоличено и постављено од стране совјетских црвених ђавола и антихриста и Енглеза током 2. Свјетског рата. Данас било да је власт или опозиција, сељак, академаца,радник или политичар,професор или студент… су ментално и духовно оштећене особе. Заправо, та новоформирана личност са инстант знањем и површношћу у српском народу су алфа и омега данашњег друштва. Проклети народ изроди проклети накот.