ДВА ДАНА БИО У КОМИ, ЧИМ СЕ ПРОБУДИО ВРАТИО СЕ НА ПОЛОЖАЈ: Исповест ХЕРОЈА који не заборавља своје другове!
Пре 26 године, почела је битка на Кошарама која је трајала од 9. априла до 10. јуна 1999. године.
Србију је тада бранило много јунака, а један од њих је и Зоран Перовић из чачанског села Остра. Како и сам каже, сећања на све страхоте са Кошара су и даље жива. Није заобравио своје страдала другове.
„Пуцају терористи, гађају нас неком црном стријелом која баца два километра и кад је завршена пуцњава зовемо другаре да пођемо. Један се не јавља, био је погођен у кичму и одмах је умро, већ је почео да се хлади. Други је био жив, погођен у кључну кост. Нас четворица ставили смо га у шаторско крило и носили три километра до наших положаја. Био је сумрак, немамо конопац па крило измиче из руку, морали смо на крајеве да убацимо камен или дрво, да не исклизне из шаке“, присећа се Зоран.
Био је редован војник, нишанџија. Са Кошара вратио се жив, али са 17 копчи на глави.
„Другог дана био сам у кревету у једној кући, кад су јавили да падају бомбе. НАТО авион засуо нас је касетним. Прво пукне једна, па онда још пет за њом. Моји другови одмах су побјегли напоље а ја сам дужио стријелу и док сам се окренуо да је узмем, на главу ми је пала греда. Утонуо сам у мрак и два дана лежао у коми, у пољској болници. Срећом, извукао сам се. Још ми стоји то овђе на глави, имам ушивано овђе и онђе, имам сметњу, слабо увече спавам. Пробудили су ме ови моји, сипали ми воду и лупали шамаре, у шуми су ми болничари помогли. Завили су ми рану, преноћио сам сједећи, и сјутрадан одмах отишао на положај, за нишан троцевца 20 милиметара“, каже Зоран.
Јавност је сазнала за Зорана Перовића прије неколико година из приче новинара о једном сиромаху из Остре који пешице иде у Чачак који се налази на 22км удаљености јер штеди новац да би почео да гради кућу. Носио је на леђима џак од 40 килограма концентрата.
Помоћ је убрзо уследила са свих страна. Локални привредници набавили су пољопривредне машине, а град се постарао за кућу. Зоран данас мирно живи у свом родном селу и остаће упамћен као неко ко се никада није пожалио на своју тешку судбину.