Политичка зрелост једне државе не мјери се тренуцима кризе која је у овом тренутку глобална. Србија данас живи у времену у којем се свијет убрзано лом, ратови се враћају у Европу, глобална економија губи стабилност, међународно право све чешће уступа мјесто сили, а Балкан, по свом старом правилу, поново постаје простор притисака, утицаја и надметања великих.
У таквом окружењу, питање власти престаје да буде питање симпатија. Оно постаје питање способности. Управо зато Александар Вучић није само унутрашњи политички фактор, већ кључна тачка стабилности Србије у региону као што је Балкан који историјски не прашта политичку наивност.
Балкан није Скандинавија. Није ни лабораторија демократије у којој се могу безболно испробавати политички експерименти. Ово је простор у којем је свака слабост државе кроз историју скупо плаћана , територијално, економски, демографски. Државе које су овдје преживјеле нису то урадиле захваљујући романтизму, него захваљујући континуитету власти и јасној свијести о националним интересима.
Управо ту се види кључна разлика између Вучића и његових критичара. Док једни Србију посматрају као простор унутрашњег експеримента, он је посматра као државу која мора да опстане у окружењу у којем се слаби кажњавају, а неодлучни маргинализују.
Политика на Балкану није питање које се може сагледавати кроз призму да ли је нешто више морално или не према некој од великих сила, политика је овдје борба за што бољу позицију у датим међународним околностима.
Србија данас балансира између великих сила, регионалних притисака и унутрашњих очекивања. То није ствар избора, него географије. У таквим околностима, вође се не мјере по томе колико су гласне њихове поруке, већ колико су озбиљни њихови потези.
Вучићев приступ спољној политиц, – често критикован као превише прагматичан, управо је оно што мале и средње државе морају да имају ако желе да опстану. Политика која се води емоцијама, а не интересима, на Балкану се завршавала катастрофама. Политика која се води реализмом, чак и када је непопуларна, остављала је државе стабилним и функционалним.
Док блокадери и дио опозиције говоре о „принципима“ без икаквог плана како би их спровели у међународном окружењу, Вучић води политику у којој се свака ријеч мјери, јер је у међународним односима познато да свака изговорена ријеч има одређене последице.
Ниједна држава наиме не може водити озбиљну спољну политику ако је изнутра дезинтегрисана. Блокаде институција, позиви на суспензију политичког система и идеја да се читава држава заустави како би неко почео да се учи политици ( случај студената блокадера и ректора Ђокића) у регионалном контексту не дјелују као демократија, већ као слабост, а управо покушај изазивања слабости и покушај дестабилизације Србије од стране поменутих блокадера па и злосрећне опозиције, покушали су да искористе глобални играчи као Њемачка и њихов вјечити подизвођач радова на Балкану Хрватска.
Вучићево инсистирање на функционисању институција, на континуитету власти и на економској стабилности није израз његове ауторитарности, нити било какве диктатуре, већ инстинкта самooдржања државе. Држава која исплаћује плате и пензије, гради путеве, отвара фабрике и одржава социјални мир држава је која шаље поруку да није лак плијен и да са јачањем војних капацитета јесте најозбиљнији регионални играч.
Даље, ороблем српске опозиције није у томе што критикује власт, то је њена улога, као и сваке опозиције. Проблем је што често не разумије тежину тренутка. Умјесто да понуди државничку алтернативу, она нуди незадовољство као програм и усмјерава сву своју политику на лично, тако да упада у замку политичке незрелости вучићоцентризма, што предсједник Србије као озбиљан политичар и државник обилато користи као контрааргумнчент.
Умјесто да се јасно дистанцира од анархичних блокадера, она их толерише, мислећи да ће јој донијети политичку корист. О каква заблуда!
Вучић у том односу дјелује као једини који разумије да се држава не води на кратке стазе. Да се власт не осваја уништавањем система који и сјутра и прекосутра и сваки дан треба да функционише.
И управо зато у времену глобалних ломова, грађани инстинктивно бирају стабилност. Не зато што су наивни, већ зато што знају шта значи нестабилност. Србија је то искусила превише пута да би се поново играла.
Александар Вучић у том контексту није идеалан лидер, али јесте рационалан. Није без грешака, али је свјестан одговорности. Није романтичар, али на Балкану романтизам у политици обично плаћају грађани.
Зато он данас представља политички континуитет који надживљава дневну пленумско – блокадерско – опозициону галаму.
Србија данас не бира између прошлости и будућности, како се то често лажно представља. Она бира између зрелости и илузије. Између политике која разумије географију, историју и међународне односе и политике која вјерује да је довољно дизати галаму.
У том избору, Александар Вучић стоји као симбол једне једноставне политичке истине, држава се не води жељама, него могућностима,
не води се на пленумима, него одлукама
и не опстаје наивношћу ( погледати снимак испод текста), него озбиљношћу.
А озбиљност је данас најређа, и највреднија, политичка врлина, коју Вучић има а његови опоненти немају. Тешко да ће је и имати на срећу Србије, јер би се онда наша матична држава вратила у период оних који су је након 2000те па до 2012 поставили као сервис туђих интереса, без стварног осјећаја и политичке одговорности према самој држави и грађанима!