Пише: Владимир Ђукановић
Подела власти која се учи на сваком факултету друштвених и хуманистичких наука, посебно на Правном и Факултету политичких наука, а која је утемељена на Монтескјевом учењу о подели власти на законодавну, извршну и судску, јесте идеал коме свако друштво тежи. Системом ”кочнице и равнотеже” свака од те три власти једна другу контролише и то би тако требало да буде. Но, пракса, посебно код нас у Србији, готово увек нас демантује, а посебно је то актуелно од момента када су кроз уставне реформе судској власти дати ингеренције да буде држава у држави, што је посебно злоупотребљено кроз рад наших јавних тужилаштава која иначе и нису део судске власти, али им је држава из не знам ког разлога то омогућила.
Тако смо практично добили дубоку тужилачку државу која хара овим друштвом и која немилице злоупотребљава положај који је незаслужено добила.
Елем, свуда у свету, а тако би требало да буде и код нас, тужилаштва су део извршне власти, а не судске. Тужиоци нису независни у свом раду, већ су самостални. То је огромна разлика. Отуда, ван сваке памети је било да се избор тужилаца у потпуности измести из руку извршне и законодавне власти и да им се омогући да они сами себе бирају. Било би добро да се размисли о враћању избора тужилаца кроз министарство и Народну Скупштину.
Чак није лоше и размислити о моделу који постоји у САД, а то је да локалне тужиоце грађани бирају на изборима. Такође, контрола њиховог рада је у потпуности измештена из руку владе и скупштине и практично и њихов рад нико не контролише, а додали су себи и могућност да не сме нико ни јавно да коментарише како они раде. Практично, тужиоци су држава у држави. Без обзира што у Србији имамо највећим делом честите и поштене тужиоце који свој позив сматрају светињом у служби државе, један добар део њих, поптуно одметнути део, много више је усмерен ка одређеним страним амбасадама које су деценијама уназад успеле да излобирају формирање разних специјалних тужилаштава баш како би контролисали кривичне поступке и како би суштински разорили дотадашњи рад наших тужилаштава. Специјална тужилаштва они су обилато финансирали, подобне тужиоце у њих доводили, водили их по семинарима, врбовали их и тако су практично добили војску оних које ми енормно плаћамо, а који суштински јесу независни од сопствене државе, али од одређених амбасада нису ни мало.
Ту посебно апострофирам Јавно тужилаштво за организовани криминал, против чијег формирања сам био и као млади правник, а данас кроз праксу и посао којим се бавим још сам снажнијег уверења колико је сулудо било што је држава допустила формирање једне такве будалаштине. Њихов досадашњи резултат је једно велико ништа, немилице су хапсили на стотине људи који су после ко зна колико година, па и читаву деценију касније, углавном били ослобођени. Но, људима су уништавани животи, а држава је плаћала енормна обештећења. Ипак, до сада нико није смео да писне о раду ЈТОК, јер ко би се усудио одмах би добио медијски линч. Истине ради, ова институција која сматра за себе да је изнад државе, а не само обична страна у кривичном поступку која је пред судом једнака као и одбрана, користећи државне ресурсе веома често злоупотребљава овлашћења која им закон дозвољава, сами тужиоци, част изузецима којих има и који су врло стручни, врло често се понашају крајње бахато, ниподаштавајући према одбрани, обилују незнањем, до њих се не може да дође у својству браниоца и да се поразговара о предмету, а крајњи резултат као што написах је углавном да изгубе поступке. Пошто ником нису одговорни, понашају се по принципу да их је баш брига.
Рецимо, лично се залажем да се уведе принцип да тужилац финансијски одговара за неуспех у предмету, па би се онда добро замислили како покрећу истраге и како се понашају. Неретко када им је јасно да су им докази танки злоупотребљавају институт притвора како би присилили окривљеног да се предмет реше кроз споразум и да се на тај начин извуку из глупости у коју су сами ушли спроводећи лошу истрагу. Баш ЈТОК у томе предњачи и користећи најгоре удбашке методе долази до разрешења предмета. Оно што је посебно забрињавајуће, је чињеница, сада више него очигледна, да су они постали политички инструмент у рукама одређених структура које су желеле у Србији насилну смену власти.
Финале је требало да се одигра баш преко ЈТОК кроз хапшење појединих министара, а све сам више уверен и самог председника Републике. Уосталом, више то и не крију. Није поента у томе што би се као и многим другим предметима показало да су оптужбе биле бесмислене, већ је поента у спектакуларном хапшењу које би за век векова ухапшеног министра елиминисало из јавног живота. Зато данас ЈТОК служи као политичка батина, а не као институција која се залаже за борбу против организованог криминала.
Многи би рекли да баш њихово понашање и деловање личи на добро организовану групу, неко би им додао и епитет криминалне, но како тамо има и честитих људи и добрих тужилаца, бар ја то нећу рећи. Они јесу озбиљна дубока држава у Србији и то су показали и кроз последње саопштење које је објавио неки њихов колегијум.
Све у свему, искрено се надам да су најаве које читамо по медијима како држава планира да укине статус специјалног тужилаштва за ЈТОК и да га подведе, што је и логично, под посебно одељење Вишег јавног тужилаштва у Београду, заиста и тачне. Уколико се то предложи, са обе руке и уз велико задовољство гласаћу да се то усвоји.
Курир 27.11.2025.