У својим коментарима, на моје свакодневне објаве којима млађим читаоцима желим дочарати предртано вријеме у општинама бивше југословенске федералне јединице СР БиХ и, (уз подршку европских нациста на челу са Дитрихом Геншером и Куртом Валдхајмом, а против Срба и тада важећих устава), нелегално проглашене незавизне БиХ – бошњачки/муслимански коментатори бјеже од прецизније приче о предратном времену у југословенској СР БиХ.
Зашто не желе да коментаришу предратна збивања?
Можда зато што знају да је на територији југословенске федералне јединице СР БиХ, на крају Другог свјетског рата, или још прецизније да кажем: након званичног завршетка Другог свјетског рата, убијено преко 20 000 Срба, на потезу Калиновик-Јама Понор-Миљевина-Фоча-Зеленгора. Убице су углавном били бивши припадници СС ханџар дивизије, бивши припадници усташких и домобранских јединица и аутошовинистички настројени комунисти српског поријекла – сви у партизанским униформама и са петокракама на капама које су им остале из претходних армија. Сва та убиства десила су се уз знање и подршку, убицама Срба, од стране чланова прве владе комунистичке БиХ на челу са Родољубом Чолаковићем.
Вјероватно Бошњаци/Муслимани не желе да учествују у прецизнијој аналази поновних злочина над Србима. Овај пут, а након 47 година, масовна убиства Срба десила су се у Риту и Сијековцу, 25. и 26. марта 1992, и Доњем Маловану 03. априла те исте године. Поновно су убице били униформисани Муслимани и Хрвати, овај пут нису били у партизанским униформама – вратили су се у своје омиљене.
Нажалост, масовне ликвидације Срба у Босни и Херцеговини, у општинама Брод и Купрес, нису ни покушали да спријече политичари-Срби који су се, управо као припадници српског народа, 1990. године, докопали највиших републичких функција у Предсједништву и Извршном вијећу СР БиХ. Могли су Биљана Плавшић, Никола Кољевић и Миодраг Симовић да одмах, након привих убистава у Риту, покушају да пошаљу специјалну јединицу полиције – међутим, нису то урадили. Нису послали специјалце у Рит да похапсе убице недужних српских цивила. Тим својим нечињењем су допринијели да се десе поновна убиства Срба, сутрадан у Сијековцу, а послије неколико дана и у Доњем Маловану.
Наставићу и наредних дана да описујем стања, у општинама Босне и Херцеговине, која су била увод у губљење мира и улазак у најкатастрофалнији међунационални и међувјерски рат, какав историја овог простора није забиљежила.
(Доктор Драган Ђокановић, 31. 03. 2026)