U jeku političkih previranja, nova politička realnost u Srbiji donosi pitanje koje već danas unosi nemir i nesigurnost u opozicione i građanske redove: šta ako studenti – simbol uličnog otpora i moralne vertikale – odluče da formalizuju svoje djelovanje kroz izlazak na izbore?
Takozvani “studenti blokaderi”, koji su zadobili simpatije i pažnju javnosti organizovanjem masovnih protesta i blokada nakon izbora, nalaze se sada pred teškim izborom. S jedne strane, građani ih vide kao autentičan glas naroda, nepokvaren partijskim kalkulacijama. S druge strane, opozicione partije vide u njima šansu da konačno kapitalizuju bunt na ulicama, ali – pod svojim uslovima.
Scenario 1: Studenti prihvate lidere opozicije – pucaju sami u sebe
Ako bi studenti odlučili da na svoju izbornu listu, kao nosioci pokreta, prihvate istaknute opozicione lidere, rizikuju da izgube ono najvrednije što sada poseduju – kredibilitet.
Javnost ih percipira kao nezavisne, hrabre i autentične. Pristajanje na koaliciju sa istim onim liderima koji su godinama, bez rezultata, pokušavali da se suprotstave režimu, značilo bi automatski pad povjerenja. To bi moglo izazvati razočaranje među građanima koji su umorni od večitih opozicionih tenora, i okrenuli su se studentima upravo zato što ne pripadaju tom krugu.
U tom scenariju, studentska lista gubi svoju autentičnost, a opozicija – i dalje razjedinjena, i dalje bez plana – ne dobija mnogo više od simboličke pobjede. Po običaju, “ućare” poneki mandat, ali cijena bi mogla biti velika: gašenje onoga što je moglo biti novo jezgro političke promjene.
Scenario 2: Studenti ne prihvate opoziciju – opozicija izlazi u 5-7 kolona
Ako studenti ostanu dosledni ideji da na izborima nastupe bez ikoga iz postojećeg opozicionog establišmenta, rizikuju da postanu samo još jedna kolona u ionako rascjepkanoj opozicionoj sceni.
U tom slučaju, opozicione partije izlaze odvojeno, svaka u svojim balonima, sa svojim starim licima i potrošenim narativima. Studenti tako ostaju “čisti”, ali politička realnost – ona izborna aritmetika i hladne brojke – ne prašta: nijedna kolona ne prelazi cenzus, ili tek pokoja.
Pobednik? Režim.
Nespojive ambicije i neophodna zrelost
Paradoks studentske pozicije je jasan: ako žele promjenu, moraju ući u politiku, ali čim to urade – ulaze u blato koje su godinama kritikovali.
Opozicija, sa druge strane, djeluje kao neko ko ne zna da li želi saveznike ili podređene. Umjesto da studentima ponudi prostor, nudi im imena sa političkog otpada koje niko više ne želi da glasa. I zato je jasno: budu li studenti pametni, tražiće stručne ljude, nove nestranačke figure, možda i podršku dijaspore – a ne povratnike iz DOS-a ili večite opozicionare koji su preživjeli sve, osim sopstvenih ambicija.
U oba scenarija, neko “puca”. Pitanje je samo ko – studenti, opozicija, ili opet svi zajedno.
