Postoje vrlo čvrsti argumenti zbog kojih se može tvrditi da je 5. oktobar 2000. godine bio jedan od prvih pučeva koji se odigrao po modelu obojene revolucije.
Retroaktivno zaključivanje o karakteru tog događaja, na osnovu strašnih posledica koje je proizveo za zemlju, samo je jedan, parcijalan pogled na njegovu pravu prirodu, koja je od početka bila usmerena na potkopavanje državnog suvereniteta i trajno menjanje geopolitičke orijentacije Srbije.
Bagatelisanje državnog suvereniteta, opljačkana privreda, ponižena vojska i policija, ugašene fabrike, otvoren put za strane uticaje u preoblikovanju sudbine naše države bili su tranzicioni košmari, koji jasno ukazuju da se radilo o kompleksnoj operaciji sa dugoročnim efektima, daleko širim od puke promene vlasti, i da je 5. oktobar postavio standard koji se i danas koristi u pokušajima političke destabilizacije suverenih zemalja.
Neko može primetiti da su svi pobrojani negativni rezultati naknadna pamet koju nije bilo moguće primeniti na dešavanja od pre 25 godina i predvideti sve njihove posledice. To je svakako tačno, ali mi danas znamo da se obojene revolucije obično dešavaju posle dugotrajnih političkih kriza ili nakon „crnih labudova“ u geopolitički trusnim područjima, a kulminacija najčešće nastupa tokom ili neposredno po okončanju izbornog procesa.
Argument da 5. oktobar 2000. godine u Srbiji nije bio obojena revolucija jer je predstavljao legitimnu odbranu izborne volje je zavođenje za Goleš planinu.
Upravo je prethodno oblikovanje izborne volje i indukovanje ozbiljne antirežimske propagande iz zapadnih centara moći predstavljalo temelj obojene revolucije u kojoj je 5. oktobar bio samo final cut. I sve to uz prihvatanje osporene pretpostavke da je Koštunica uopšte pobedio u prvom krugu i one druge, dosta izvesnije, da bi sasvim sigurno pobedio u drugom krugu izbora za predsednika SRJ.
Bivši američki ambasador, Vilijam Montgomeri, jedan od tehničara obojene revolucije 5. oktobra sa svojim štabom u Budimpešti, 25 godina kasnije šepuri se sa retro naslovnice „Nedeljnika“ i kao jedina autentična „blokadna kuharica“ donosi recept za izvođenje obojene revolucije:
„Da bi se srušio diktator kao Milošević, morate da uradite mnogo toga: da obučavate i finansirate političke partije, lokalne novine, da uspostavite sigurne mreže komunikacije, da radite na pridobijanju podrške od drugih zemalja i da imate Otpor“.
„Otpor“ je bio važan jer ključnu političku snagu opozicije u obojenim revolucijama ne predstavljaju političari i partije, već nevladine organizacije, omladinski aktivisti i razni plenumi. Čim se obojena revolucija završi, na ovaj ili onaj način, takvi entiteti gube svoj politički uticaj jer se njihova uloga završava sa organizovanjem protesta.
Videli smo kako je „Otpor“ prošao kada su pokušali da se predstave kao politička partija na izborima. Tako će proći i famozna Studentska lista.
Peti oktobar je bio finale obojene revolucije koja je po svojoj imperijalističkoj prirodi bila kontrarevolucija, finansirana i organizovana na direktnom linku sa Stejt departmentom, CIA, američkim Ministarstvom odbrane i britanskim Ministarstvom spoljnih poslova.
Montgomeri kaže da je pravo ubrzanje usledilo kada je Milošević raspisao prevremene predsedničke izbore: „Tada smo prešli sa 25 na 100 milja na sat: sastanci sa opozicionim liderima su bili češći, trebalo je da ih ujedinimo unutar DOS-a u jedinstven blok“.
Danas vam planove i tajming kvari Nadležna Institucija koja ne drhti pred vašim zahtevima i koja malo bolje razume politiku od vas, Srbija nije ista kao 2000. godine, a ni Amerika i svet nisu što su bili pre četvrt veka.
Da se radilo o revolucionarnom preuzimanju vlasti, a ne o notornoj odbrani izborne volje bilo je jasno i po nasilnom zauzimanju institucija: Savezne skupštine SRJ, Skupštine grada Beograda, zgrade državne televizije, policijskih stanica…
Petooktobarski obojeni revolucionari nisu imali nikakvo ni zakonsko, ni moralno pravo da zauzmu sve te ustanove. Eventualno su mogli da zauzmu kabinet predsednika SRJ, jer su formalno dobili predsedničke izbore. Paljenje Narodne skupštine i pljačka oružja iz policijskih stanica u Beogradu bili su bezobzirni napad na ustavni poredak i uvod u deceniju razgradnje institucija.
Zato se sve dugoročne, izrazito negativne posledice 5. oktobra ne mogu posmatrati odvojeno od njegove izvorne subverzivne prirode, koja odgovara karakteristikama obojenih revolucija.
Ceo proces svrgavanja i tranzicije vlasti SRJ bio je od početka usmeren ka desuverenizaciji zemlje, uništavanju industrijskih kapaciteta, legitimizovanju NATO bombardovanja i sprovođenju tržišnih i ekonomskih reformi po diktatu Vašingtona. Nisu oni napadali Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije.
Danas kada prizivate novi 5. oktobar dok pumpate i dinstate, ne borite se vi protiv „diktatora“ Vučića, niti radite u korist beskoruptivne države socijalnog blagostanja, već samo doprinosite destabilizaciji zemlje i njenom obaranju na kolena, pošto se malo uzdigla i počela da okreće glavu i prema Istoku, a ne samo prema Zapadu.
Nas koji smo 5. oktobra 2000. bili tinejdžeri mogli ste lako da zavedete, kao i ovu decu danas, ali smo zato dobro zapamtili kako ste krčmili državu i ostavljali ljude bez hleba, dok ste nas, briselskom tehnikom štapa i šargarepe, vukli za nos kroz deceniju haških i svih drugih poniženja. Ima nas podosta koji pamtimo i pored nas će to teško ići, jer smo mi taj vaš film već gledali.
Aleksandar Divović