Од самог почетка блокада на Универзитету у Новом Саду, својих пет минута, да изађу из мишије рупе, дочекали су и професори из прозападних НВО структура, као и остали који су очекивали „револуционарне“ политичке промене – те брже боље, као по старој навици, обуку нови дрес и тиме наставе свој више него лагодан живот.
Као неко ко је учествовао у прошлогодишњој блокади Филозофског факултета, организованој због усташких изјава Динка Грухоњића и њему блиске свите, уверио сам се колико су НВО структуре инфилтриране на факултетима и колико своју пропагандну машинерију шире кроз „обуке“, „радионице“ и „семинаре“ намењене младима.
Правим овде веома битну паралелу између тадашње блокаде и садашњих блокада: наша блокада је трајала свега 4 дана, од тога два дана викенда (који су углавном ненаставни), а већ тада су из истих тих професорских кругова, предвођених Грухоњићем, али не само њим, да неко не помисли да је он уопште способан да буде лидер, допирали урлици о „узурпацији права на рад“, „непознатим лицима у згради“, „угроженој аутономији Универзитета“ и слично.
Данас, ти исти људи први воде блокаде у Новом Саду. Промена реторике од 180 степени. Јуче су позивали на слободу, ред и наставу, а данас глуме борце за правду, анархисте.
Сасвим је јасно да се иза блокаде крију нечасне намере дела универзитетских професора, који би што пре да огрну Србију велом геноцида, злочина, да трчимо џелатима под ноге у Брисел и Стразбур, да корачамо кроз места где су над Србима чињени најстрашнији злочини.
Након што су студентима дали озбиљан ветар у леђа, као и обећања, професори настављају сјајно да се крију иза студената, наше младости, наше деце или које су већ изразе користили, „пумпајући их“ фразама попут „шта је година спрам живота“, „спремни смо да се жртвујемо“, док одједном нису престали да примају плате за свој нерад – ваљда су мислили да се у наставу убраја и шетање у круг на кружном току и блокирање саобраћаја.
Занимљиво је да од тог момента, како једна песма каже – „када брод тоне, увек прво пале мишеви“, они пуштају студенте низ воду и почињу да се боре да ипак добију своје плате, и по сваку цену гласају за повратак настави, тражећи модел да ипак негде из трећег или четвртог реда учествују и прођу са што мање последица.
Након што су променили правила игре, применили cancel културу и почели да вређају свакога ко не размишља 100% као они, почели су да таргетирају чак и оне који су подржавали њихове иницијалне захтеве, али нису хтели да прекину своје студије.
Јасно је од старта да су ове блокаде у Новом Саду вођене од стране анархо-левичара. Наравно, има и искрених младих људи – али лидери су више него транспарентно одабрали страну. Они у својим наступима пажљиво балансирају између левице и деснице, знајући да би отворена идеолошка поларизација разбила и оно мало студената што имају.
Ти исти професори – који данас воде блокаде, жестоко су се борили против наше иницијативе да после 33 године на Универзитет дође Његово високопреосвештенство Митрополит бачки Иринеј.
Борили су се против повезивања Универзитета и СПЦ, против градње цркве на Лиману, против свега што има везе са нашим идентитетом и традицијом.
Ако се позивамо на истину, част и поштење – морална обавеза сваког српског родољуба је да НИКАДА, али никада, не буде на истој страни са Динком Грухоњићем, Милом Пајић, Северином, Тонином Пицулом, Бартулицом, Куртијем и осталим „пријатељима српске младости“.
Не могу да будем раме уз раме са онима који би да избришу ко смо…
Вакањац Дамјан