„Ove godine napuniću 60. I nisam ovde da impresioniram bilo koga. Bio sam šampion. Bio sam negativac. Imao sam zlato oko struka, a prazninu u duši. A sada? Samo želim mir. Sve ostalo je samo buka.
Odrastao sam na mestu gde je ljubav bila gruba, a pesnice su bile valuta. Nisam učio šta je dobrota, učio sam kako da preživim.
Do svoje trinaeste godine bio sam uhapšen 38 puta. Sa 20 sam postao najmlađi svetski šampion u teškoj kategoriji u istoriji.
Zvali su me ‘Gvozdeni Majk’, kao da nisam smeo da krvarim.
Imao sam novac, slavu, vile, tigrove, privatne avione… ali nisam mogao da spavam. Nisam mogao da dišem.
Svet je video nokaute. Ja sam video duhove.
Sa četrdeset godina počeo sam da postavljam bolja pitanja.
Ne ‘kako da pobedim’, već ‘zašto sam uopšte stalno ratovao?’
A istina?
Nisam se borio protiv protivnika. Borilo se nešto u meni, moj strah, tišina mog oca, bol moje majke, moj sopstveni stid.
Sada, sa 59 godina, ne jurim više ništa.“**
Gajim pečurke.
Grlim svoje golubove.
Hodam bos po travi i ponekad zaplačem bez ikakvog razloga.
Sada više pričam o oproštaju nego o aperkatima.
Ne treba mi pojas. Ne treba mi urlik mase. Samo želim da jedem dobro voće, govorim istinu i umrem znajući da sam prekinuo taj začarani krug.
Ako želiš da znaš šta je prava veličina, to nije dominacija. To je isceljenje. To je trenutak kada se udaljiš od onoga što te je nekada uništavalo, i odlučiš da time više ne uništavaš druge.
Najstrašniji čovek na svetu?
Postao je baštovan.
I možda je to… prava pobeda.