Данас су и Црна Гора и монтенегро имали прилику да се суоче и сукобе, а то је некако и неминовност због чињенице да је дуго времена Црна Гора лутала и одлутала путевима монтенегра.
На Цетињу, граду који је истовремено српски град јунак и комунистички град херој, одржана је сједница Скупштине Црне Горе, коју чине ( или би бар тако требало ) највиђенији, најчеститији, најбољи представници бирани из народа. Колико је то тако управо се на сједници и могло видјети, какви су заправо представници оне добре, старе Црне Горе, традиционалне и чојске, и представници монтенегра, оне деформисане Црне Горе из последњих неколико деценија.
Цетиње је град у којем би требало достојанство и чојство бити мјерило понашања, и несумњиво је да је код великог броја грађана Цетиња то мјерило заиста и присутно. Цетиње је град бастион у којем се бранила Црна Гора и све њене врлине, њена слобода и света Српска црква. Ту су се рађали и стварали највећи људи наше историје.
Данас, на том Цетињу једна друга слика. Дошли су неки изгубљени људи, најмање цетињани, да изразе протест због тога што је на челу Скупштине – Србин. Кажу – нисмо га ми бирали. Богу хвала што нисте, јер знамо какве сте бирали претходне три деценије а и више. И у прве редове се скупише понеки цетињанин, мало више бунтовника за дневницу, углавном млађарија од 60-70 љета. Предводници овог “јата” бијаху јастребови дпс-а на челу са старомонтенегрином Хутер Оскаром, чији су коријени дубоко монтенегрински, можда још из доба Илира и Трачана. Али, нека је он са овима, заслужују једни друге и то кнап !!
У самој Скупштини би сви ти бирани народни представници требали да покажу оне вриједности због којих су и изабрани да буду дио законодавне власти. И мора се рећи да је свако показао своју вриједност.
С једне стране, старомонтенегрин Оскар од самог старта креће у офанзиву усмјерену према предсједнику Скупштине Андрији Мандићу, не бирајући ријечи којим га жели увриједити, испоровоцирти и тако онемогућити рад и њега лично и Скупштине. Креће са претрагом “крвних зрнаца” и познатом дпс стратегијом – сви су лоши сем ми. Сви су непријатељи сем ми, монтенегрини.
Показао је Хутер додуше и раније, а данас само потврдио одсуство васпитања, културе и свјесности функције посланика. Ваљда је желио да се наметне као предводник тог таласа заштитника монтенегра искључиво бруталним антисрпством. А имао је и од кога да учи, управо од најгорих и сличних њему, мила, драгиње, ранка…не замјерите ми на малим словима. Поменутима никада име нећу написати великим словом. После овог писања ни овом оскарчићу. Значи, он задржава право да вријеђа и пљује на све српско, безочно и безобразно, а онда би још и да бије неистомишљенике у Скупштини.
Што се тиче њих мене само једна ствар још само чуди – за поједине посланике и посланице тог маленог дпс, да ли се ИМАЛО СТИДЕ оваквих индивидуа које уствари и воде ту партију ка дну ?!?
Са друге стране, предсједник Скупштине Андрија Мандић, човјек који коначно у власти представља српски народ, и који то за ово вријеме обнашања те функције то ради ФЕНОМЕНАЛНО. Показује сво трпљење, толеранцију, разумијевање, показује свој ниво културе, интелекта и образовања, и ко то није спреман признати и одати му признање – тај је злонамјеран ништа мање од оскарчића. Поред свега што је систем дпс у деценијама иза ударао и на Андрију лично, и на породицу, на његове сараднике и пријатеље, он ипак показује зрелост и одговорност не само према сународницима Србима, већ према свим грађанима Црне Горе политком која презире даље подјеле и сукобе, и која подстиче толеранцију и разговор. Али, за такво нешто је потребна и друга страна, а у однарођеном дпс-у који само са другим играчима игра исту игру, очито то не може пронаћи.
Ипак, Андрија Мандић је лидер, не само Срба у Црној Гори, већ и лидер скупштинске већине и данас је однио још једну значајну побједу, а Скупштина је одрадила још један “домаћи задатак”.
Баш због оних резултата који су потребни овом народу, и због свих оскарчића, николаидисчића и сличних старомонтенегрина, нормални дио народа треба да гледа напријед, а на ове све мање да се осврће. Све су мање и мање битни.
И на крају, ако би се данас и дијелила каква награда, онда би Андрији требало додијелити награду Оскар, а “породици дпс” је њихов Оскар казна, само што неће никада бити свјесни тога вјероватно. A за тог њиховог оскара, Андрија је величина коју неће ни достићи ни разумјети.
Bravo, svaka na mjestu!