Пише, Аница Ђуровић, одборница Уједињене Цг
Данима размишљам да напишем овај текст и одлучих да ипак напишем и питам – Зашто?
Тринаест година.
Толико је прошло од последњег званичног позива Црне Горе упућеног званичнику Србије. Односно није прошло, јер се није ни десио.
И то је ишло овако.
Мило Ђукановић је дочекан у Београду са свим почастима које се указују шефу једне државе, без обзира на тон његових порука.
Филип Вујановић је позван приликом отварања Црногорске куће у Београду, у духу сарадње и симболике.
Игор Лукшић такође, примљен.
Здравко Кривокапић је исто био званични гост.
Дритан Абазовић, дочекан уз коректан пријем и отворена врата за дијалог.
Јаков Милатовић, примљен са уважавањем, као партнер и саговорник.
А ми? Ми смо за то вријеме водили револуцију ћутањем. Нити позивамо, нити објашњавамо зашто не позивамо?
Све у свему сви наши, редом, у Београду су добродошли. Бар ми се тако чини. А званичници Србије? У Подгорици као да не постоје. Гријешим ли?
Разумијем што кадар ДПС-а није слао позиве у њиховој политичкој алгебри, Србија је увијек морала бити „негативан број“.
Али не разумијем зашто то нијесу учинили они који су се заклињали у нову еру односа: Кривокапић, Абазовић, па ни Милатовић.
Посебно Јаков који, изгледа, има времена за многе ствари које му и нијесу у надлежности, али не и да уради најосновније: да позове званичнике земље чији му је народ у великој мјери дао повјерење. Или можда чека да му неко из Брисела дозволи да каже „Добро дошли“?
Занимљиво, за разлику од Србије позиви су ишли другима.
Предсједник Хрватске Зоран Милановић посјетио нас је чак три пута у последњих пет година.
Премијер Албаније Еди Рама такође, добродошао. И то онај исти Рама који не пропушта прилику да промовише пројекат „велике Албаније“. Али нема везе, важно је да се протокол поштује.
И, не заборавимо:
Предсједница тзв. државе Косово, Вјоса Османи, боравила је у званичној посјети Црној Гори на позив тадашњег предсједника Мила Ђукановића.
Оне исте државе која је званично призната од стране наше власти, али не и од стране нашег народа.
И ту негдје лежи и суштина: Србија се игнорише, Косово се промовише. Блиски се одбацују, а далеки се увлаче у дипломатски салон.
Ми у ствари не водимо спољну политику ми глумимо емотивну дистанцу, као да смо у личном раскиду, а не у међудржавним односима.
Можда неко мисли да се државност доказује тако што се најближим не каже ни „добро дошли“.
Можда је то нека нова школа независности, гдје се улазница у европско друштво плаћа хладноћом према Београду.
А можда је све много једноставније: комплекс, незнање и вјечита потреба да се доказујемо пред странцима, а не пред сопственим народом.
Србија је, за разлику од Црне Горе, имала довољно политичке зрелости да позове, да прими, да разговара. Да не прави дипломатске црне листе.
А ми? Ми смо од најближег народа направили тему коју треба избјегавати. Као да је Београд вирус, а позив опасност по „мултиетнички имиџ“.
Па ако је то правда, ако је то политика, ако је то добросусједство, нека неко објасни:
Зашто званичници Србије већ 13 година нијесу званично позвани у Црну Гору?
Не замјерите ако сам неђе погријешила, потрудила сам се да све буде из званичних извора.
Толико!