Пише: Спасоје Томић
У савременом политичком дискурсу Западног Балкана, „анти ЕУ“ позиционирање није пуки политички хир нити пука реакција на геополитичке околности. Напротив, оно се јавља као рационално артикулисана критика једног система који је, у свом институционалном развоју, често занемаривао специфичности малих народа и заједница. Здравље такве приче, ако је можемо тако назвати, произилази управо из њене способности да преиспитује догме, да враћа субјективитет онима који су сувише дуго третирани као објекти туђих политика.
Прво, анти ЕУ наратив у свом кључном интелектуалном језгру поставља питање суверенитета и то не као романтичну категорију, већ као темељ политичке и демократске зрелости. За мале државе, које су често биле изложене спољнополитичким условљавањима, критичка дистанца према оваквим интегративним структурама омогућава одбрану институционалне самосталности и културне самобитности.
Друго, „анти ЕУ прича“ је здрава јер успоставља контра-наратив према монологу запада , који себе често представља као једини легитимни пут модернизације. Такав дискурс, просто речено, производи хегемонију, у којој се све што одступа од задате матрице доживљава као заостајање или девијација. Критика тог приступа нужно отвара простор за плурализам друштва, а Црна Горамора повести озбиљну јавни дебату о на крају референдум око овог питања.
Треће, анти ЕУ аргументација подстиче демократски капацитет јавности, јер захтјева расправу о процесима који се често представљају као технократска нужност, што у својој основи није и не мора да буде тачно. У том смислу, ова анти ЕУ прича здрава је управо зато што позива на активну јавну контролу, преиспитивање спољнополитичких утицаја и одупирање притисцима који се прикривају иза бирократских формулација. Јер ко не пита, тај на крају и не одлучује.
На крају, анти ЕУ дискурс, када је артикулисан аргументовано и без демагогије, доприноси очувању политичке аутономије и оспособљавању друштва да самостално дефинише своје интересе. Он није нужно антагонистички нити непријатељски, он је прије свега критички, што га чини здравим у оном најдубљем демократском смислу. Критика великих система увијек је предуслов њихове реформе, а никада резултат пуке ирационалности или лоше намјере.
Стога, „анти ЕУ прича“ није обавезно прича против Европе као цивилизацијског простора, већ против једног модела политичког устројства који је, у својој садашњој форми, често глув за реалности народа који стреме достојанственом развоју. Здравље те приче лежи у њеној способности да храбро артикулише оно што многи мисле, а ријетко ко смије да каже.