Пише: Спасоје Томић
Када би се логика из текста „Вијести“ предавала на факултетима, вјероватно би се изучавала на катедри за напредну апсурдологију, одмах поред квантне метафизике и административног надреализма. Основна теза гласи: припадници народа могу имати право на своје симболе ако су негдје већина — али само ако су у исто вријеме и мањина. Ако вам ово звучи као логички чвор који ни Александар Македонски не би пресјекао, нисте сами.
Правна теорија, чак и у својим најкреативнијим издањима, почива на једноставном принципу: права се не додјељују према томе да ли је неко административно погодан за концептуалну гимнастику, већ према стварном положају заједнице у одређеном простору. Ако закон признаје да локална већина има право на културно и симболичко изражавање, онда је ствар прилично јасна. Осим, наравно, ако се одлучи да се правна норма тумачи као загонетка.
Посебно је фасцинантна премиса да се статус идентитета може „активирати“ или „деактивирати“ зависно од административне перспективе посматрања. Као да је ријеч о софтверској лиценци, а не о колективном праву. У Жабљаку — већина. У држави — нису мањина. Закључак — нема права. То је приближно као да кажете да неко има право да говори својим језиком само ако га истовремено говори премало и превише људи, али никако баш онолико колико их заиста има.
И зато, када „Вијести“ ово представљају као некакву правну или политичку недоумицу, то више личи на демонстрацију како изгледа када се формална логика третира као декоративни елемент, а не као средство мишљења. У том смислу, текст није толико информативан колико је едукативан показује нам да је могуће написати читаву аргументацију без да се иједном дозволи да стварност поквари добру конструкцију.
А то је, мора се признати, прилично импресиван интелектуални подвиг.
Ако је циљ био наравно да се покаже како апсурд може звучати озбиљно.