Суверенитет по мјери Загреба, има ли краја полтронству Подгорице

Спољна политика званичног Загреба има само један циљ – државно слабљење Републике Србије и држање српског народа у константном потчињеном положају.

Реализација тог циља условљава и цјелокупну дипломатију Хрватске, дефинисање међународних партнера и хушкање одређених националних и политичких заједница из региона против званичног Београда и српског народа у цјелини.

Тако је било од времена Аустроугарске, па преко нацистичке Њемачке и све до НАТО пакта.

Водећи партнери у том нечасном послу, данас, јесу Сарајево и Приштина, чија се мржња и комплекси према Србији нити могу, нити желе сакрити.

Откријте још
Спорт
Спортска одећа
На страховитом удару хрватске дипломатије, након пада Мила Ђукановића, налази се и званична Подгорица.

Притисци на сваки сазив Владе Црне Горе од тридесетоавгустовских политичких промјена расту из дана у дан.

Загреб злоупотребљава чланство у Европској унији за условљавање и омаловажавање Црне Горе за коју је актуелна политичка елита конструисала став као да је питање живота и смрти, те да нема опстанка државе и народа без бриселске чланске карте.

Лажов и расипник на челу државе, и као такав, одличан сарадник
Историјат савременог, поратног понижавања Црне Горе, има свој почетак. Он се везује за прво, или једно од првих поратних посјета неког црногорског званичника Загребу. Наравно, ријеч је о 2005. години када је, након пријема, уприличено и гостовање Мила Ђукановића на Хрватској радио телевизији (ХРТ), тачније у емисији „Недјељом у 2“, гдје је кроз лик и дјело црногорског суверена приређено ултимативно понижење тадашње Црне Горе.

Подсјетимо, црногорски премијер је представио себе као човјека без икаквих некретнина и уштеђевине, такође као особу чија најближа родбина исто тако живи скромно. Гости у студију су ова Ђукановићева казивања испратили кроз смијех, али оно што је највише могло да забрине народ у Црној Гори јесте премијерова филозофија живота у којој нема простора за штедњу и рационално трошење новца. Као да је ријеч о каквој музичкој звијезди, а не првом човјеку, притом економисти. ИН4С је приредио исјечке из ове култне емисије након које је нестао и промил могућности поштовања црногорских власти. Ђукановић улази у фазу беспоговорног извршавања наређења од стране појединих међународних центара моћи. Разбијање државне заједнице са Србијом, признање Косова*, угуравање Црне Горе у НАТО и насилно расрбљавање Црне Горе које је кулминирало ударом на Српску православну цркву – били су пројекти које је Ђукановић извршавао, док је према бројним аналитичарима велики дио тих процеса био координисан управо из Загреба.

Оживљавање вампира
Дакле, Хрватска је, као балканска миљеница међународних антисрпских центара моћи, спроводила своју стратешку политику у региону, добрано преко Ђукановића.

Када се завршила његова историјска авантура у Црној Гори, или се барем надамо да јесте, Загреб је морао да се прилагоди новонасталој ситуацији.

Иако је наступио период слабих Влада и још горих државника, Хрватска, ипак, није могла међу младим опортунистима који су запосјели позиције да пронађе извођача радова калибра Мила Ђукановића, па се окренула добром старом зналцу, сараднику и лојалисти.

Да, ријеч је о Ранку Кривокапићу који је, сплетом турбулентних и свакако несрећних околности које су се дешавале у, још увијек, неконсолидованој младој демократији, постао шеф дипломатије у 43. Влади Црне Горе.

Кривокапића није требало подсјећати који је његов задатак. Дана 10. октобра 2023. Кривокапић у пратњи свог вјерног Рашка Коњевића, тадашњег министра одбране, а уз присуство хрватског шефа дипломатије Гордана Грлића Радмана и министра хрватских бранитеља Тома Медведа, откривају скарадну спомен плочу у которском насељу Морињ.

Спомен плоча у “Морињу“
Подсјетимо, на овом скарадном „плочастом“ свједочанству нацифашистичке политике у Црној Гори постављен је напис сљедеће садржине:

Током великосрпске агресије на Хрватску, овдје је био логор, такозвани Центар Морињ (3.10.1991 – 18.8.1992) за заточене хрватске цивиле и браниоце.

„Сјећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе. Изражавамо жаљење за све патње које су проживјели заточени. Да се никада не понови!“.

Узалуд је ИН4С апеловао да у Морињу, малом приморском мјесту, никада није постојао „црногорски логор“, већ само војни затвор бивше СФРЈ у који су почетком деведесетих привођене, саслушаване и задржаване особе хрватске националности због учешћа у оружаној побуни. Ријеч је о онима који су претходно напали јединице ЈНА и убијали црногорске резервисте на дубровачко-херцеговачком ратишту. И ниједан Хрват због тога није платио главом. За разлику од „Лоре“, том по злу познатом логору у Сплиту гдје су, у периоду од јануара 1992. до августа 1997, уприличена најмонструознија мучења затвореника, међу којима су били и црногорски резервисти, припадници ЈНА из Никшића и Шавника, чији се пут страдања наставио до Томиславграда (Дувна) и даље до Мостара. Исказ шибенског заповедника војне полиције Мариа Баришића, који је 1992. године био у инспекцијској контроли у „Лори“, да су деветорици Црногораца џелати резали уши, језик и вадили очи, најбоље осликава пакао кроз који су људи пролазили. Молили су крвнике да их убију, не би ли им прекратили муке. Из пакла, по свему судећи, Црна Гора није изашла ни деценијама потом.

Повампирење усташтва
Хрватску дипломатску офанзиву увијек је пратила медијска коњица аналитичара и политичара, у виду разних Сокола, Ђенера и осталих – пословично жедних свесрпске кривице.

ИН4С је, увијек, примао борбу и полемисао са њима, због чега смо и таргетирани као монументалан медијски непријатељ од тих структура и њихових слуга из Црне Горе.

Међутим, највећи удар на усташолику загребачку дипломатију и први отпор понижавању без граница, учињен је усвајањем „Резолуције о геноциду у систему логора Јасеновац и логорима Дахауу и Маутхаузену“.

Иницијатори ове резолуције, која је усвојена на Видовдан 2024, били су лидери Нове српске демократије Андрија Мандић и Демократске народне партије Милан Кнежевић.

Ако је усташтво тињало у редовима загребачке дипломатије, ова резолуција је представљала детонатор за његову експлозију.

ИН4С је, посебно тада, активно полемисао са свим структурама које су побјешњеле због овог историјског потеза који је дао пошту и, на неки начин, историјску сатисфакцију српским жртвама – али, стварним.

Одговор Загреба је, подсјетимо, био бруталан.

Хрватско Министарство вањских и европских послова, 25. јула 2024, протестном нотом упућеној амбасади Црне Горе у Загребу, саопштава да су Андрија Мандић предсједник Скупштине Црне Горе, Милан Кнежевић посланик и Алекса Бечић потпредсједник Владе Црне Горе проглашени непожељнима у Хрватској.

У саопштењу се наводи да су проглашени персонама нон грата због системског дјеловања на нарушавању добросусједских односа са Хрватском и континуиране злоупотребе те државе у унутрашње политичке сврхе.

Добро позната реторика.

Хрватско цвијеће

Дакле, у случају, првенствено, Мандића и Кнежевића, видјели смо како је чување достојанства српског народа и отпор понижавању Црне Горе од стране Хрватске, борба која доноси са собом значајну жртву.

Прохрватске структуре у Црној Гори, од ДПС-а па надаље, јако су подржале, умјесто своје колеге и сународнике, умјесто историјске истине и пијетета према жртвама, хрватске званичнике.

Овај „инцидент“ са Резолуцијом, удворничка и неслободна црногорска политичка филозофија је морала некако да „санира“.

А, најбољи питомац такве школе јесте лидер Бошњачке странке Ервин Ибрахимовић.

Одмах по ступању на мјесто шефа дипломатије у 44. Влади Црне Горе, Ибрахимовић се наоружава Ранком Кривокапићем кога поставља на мјесто свог савјетника и отпочиње талас понижавања Црне Горе.

Хиљаду и једно извињење Хрватској за све и свакога, пратила је, и још увијек прати, недопустиво антиуставно и антидежавно понашање Ибрахимовића који више наступа као званичник Загреба, него Подгорице.

Подсјетимо, Црна Гора је 21. јуна 2025. дала Хрватској на поклон дом културе у Тивту.

„Овај чин је један у низу доказа партнерских односа, али и повјерења са нашом пријатељском државом Хрватском“, рекао је, тим поводом, Ервин Ибрахимовић.

Поклањање Дома културе у Доњој Ластви је „добра, лијепа прича и треба је гледати тако“, поручио је тада Ибрахимовић.

Према информацијама које су шокирале јавност, за Ибрахимовића се вежу и најаве да ће Црна Гора исплатити 17 милиона евра одштете „логорашима из Мориња“.

Што се тиче школског брода „Јадран“, Ибрахимовић је изјавио да ће он имати „исту судбину као и остала питања која показују да су Хрватска и Црна Гора пријатељске државе“.

Ако је судећи по томе, биће предат Хрватској. Баш као и име градског базена у Котору па, зашто да не, и сама Превлака.