Пише, Спасоје Томић
Оптужба да „Срби у Црној Гори не воле Црну Гору“ представља типичан пример политичке генерализације која има функцију унутрашње мобилизације и стварања симболичких граница између „пожељних“ и „непожељних“ друштвених група. Такве тврдње, иако често присутне у ДПС страначком дискурсу, немају упориште у емпиријским показатељима, нити у релевантним социолошким моделима који се баве односом колективног идентитета и политичке лојалности.
У политичкој пракси Црне Горе, овај тип ДПС реторике служио је за вријеме њихове власти ( а ту праксу настављају и као опозиција), као механизам дисциплиновања јавности и подјеле на „про-црногорско“ у смислу подршке одређеној политици, и „анти-црногорско“ у смислу критичког става према њој. Припадност српском националном корпусу тиме се политички реинтерпретира као потенцијални дестабилизујући елемент, добро познат у домену политичке комуникације.
Истовремено, вишеслојни идентитети карактеристични за Црну Гору — у којој се национални, културни и државни идентитети често преклапају , показују да критика конкретне партијске политике није исто што и непризнавање државног интегритета. Стога је тврдња о „нелојалности“ читаве етничке групе и неодржива и проблематична, јер игнорише унутрашњу хетерогеност и сложеност политичког понашања.
У том смислу, такве изјаве нужно треба посматрати као дио политичке стратегије, а не као чињенично утемељену процену односа између националног идентитета и односа према држави у којој се живи.
DPS je trideset godina živeo na podelama i mržnji prema Srpskom narodu.Srpski narod voli svoju državu Njegoševsku Crnu Goru,za razliku od njih koji su je opljačkali i pokušali unistiti.