Овог маја 2026.године навршиће се 20 година од 21.маја 2006.године, када је на референдуму „изгласана“ независна Црна Гора. Али, овог маја навршиће се и 26 година од пророчанског писма написаног 2.маја 2000.године. Ријеч је о писму познатог њемачког политичара, посланика Бундестага ( ЦДУ ), државног подсекретара за одбрану, потпредсједника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеног њемачком канцелару Герхарду Шредеру. У писму га извјештава о закључцима конференције у Братислави, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт републиканске странке. Главне теме скупа биле су, Балкан и проширење НАТО.
За ову прилику цитираћемо само три закључка: – Организатори конференције су захтјевали да се у кругу савезничких држава, што је могуће прије, изврши међународно признање независне државе Косово. – Организатори су саопштили да се СР Југославија ( Србија и Црна Гора) налази изван сваког правног поретка, а прије свега изван завршног документа из Хелсинкија.- Рат против СР Југославије 1999. године вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог свјетског рата.
Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.године.
Тако је на конференцији у Братислави 28.априла 2000.године пресуђено СР Југославији. То је значило одвојити Црну Гору од Србије, спријечити директан приступ Србије Јадрану и осигурати да Србија и српски народ „ више никад не буду политички фактор на Балкану“. Створити још једну албанску државу, тзв.Косово, као претходницу велике Албаније, одузимањем покрајине КиМ од Србије и прикључивањем дијелова територија Републике Сјеверне Македоније, Грчке и Црне Горе.
Циљ је одређен, а да би све имало демократску одору, требало је наћи домаћег извођача радова. Главна улога је понуђена Момиру Булатовићу, сам је то свједочио, али је он то одбио. Улогу је објеручке прихватио Мило Ђукановић. У новембру 2000.године дао је низ интервјуа страним медијима, а најцитиранији је био за бечки лист „ Куриер“, у коме је отворено најавио пут Црне Горе ка пуној независности.Током самита ЕУ- Западни Балкан у Загребу 24.новембра исте године Ђукановић је учествовао са самосталном делегацијом.
Остало је историја, 21.маја 2006.године одржан је референдум о државно правном статусу Црне Горе. Претходно су сви потенцијални гласачи за заједничку државу са Србијом проглашени домаћим издајницима и непријатељима Црне Горе. Референдумска кампања је обиљежена искључењем из гласања свих држављана Црне Горе који су живјели у Србији( око 270 000), невиђеним притисцима и уцјенама, преламањем мозгова, црним тројкама и убиством Душка Јовановића, спаљивањем тиража „ Политике“, искључењем ТВ сигнала РТС-а, авионским мостом за гласаче из бијела свијета, прије свега из западне Европе. Док смо се ми у Пљевљима борили за гласове за заједничку државу, Американци су финансирали изградњу граничног прелаза на Ранчу.
Тек се из данашње перспективе види колико је била наивна наша вјера у вољу народа. Била је то класична борба Давида против Голијата. Чак је и Ранко Кривокапић, уз Славка Перовића, родоначелник идеје о независној Црној Гори, након разлаза са Милом Ђукановићем, признао да су сви избори у вријеме ДПС власти били отети и покрадени. Само је референдум, гласање о најважнијем питању био чист. Није него. Остала је Бијела књига Јована Маркуша и Народне странке, као свједочанство о највећој крађи у историји Црне Горе.
Оно што се дешавало пост фестум само је потврдило да је 21.маја 2006.године озваничена Црна Гора која је на трагу петровданске скупштине од 12.јула 1941.године. Усвајање државних симбола без присуства опозиције у Скупштини, бујање дуванских и нарко картела, укидање српског језика и остављање без посла 27 никшићких професора српског језика, прогон ћирилице, проглашавање Његоша геноцидним пјесником, прекрајање историје, учлањење у НАТО без референдума, признање лажне државе Косово противно вољи 85% грађана Црне Горе ( према свједочењу Душка Марковића, у то вријеме премијера), све до бруталног напада на СПЦ ( чувени Закон о слободи вјероисповијести) и пријетње тракторијадом ( опет душко Марковић) што је резултирало литијама и падом режима Мила Ђукановића 30.августа 2020.године. Нажалост, режим је пао, али су тековине остале.
Зато господине Милатовићу, ако сте у дилеми кога да одликујете Орденом црногорске независности да Вам помогнемо. Ако ћемо „ ни по бабу, ни по стричевима“ заслужнијег за овакву Црну Гору нема од Мила Ђукановића.
Према „свецу“ нека буде и тропар. И да би ово смутиколо било комплетно, постхумно додијелите ово високо признање и Секули Дрљевићу. Ако се и данас пјевају његови стихови као дио химне Црне Горе, ред је да га овјенчате вијенцем захвалности.