Пише, Спасоје Томић
Проблематика савремених идентитетских спорова на простору Црне Горе неизоставно захтјева разматрање односа између два концепта, српског интегрализма као културно-историјске матрице и политичког црногоризма у његовој радикалној, постреферендумској варијанти.
Док први почива на принципу органске културне повезаности, заједничког историјског наслеђа и упоредивих институционалних традиција, други се – у дјелима Мила Ђукановића и дијела политичке елите која је израсла из његовог система профилисао као идеолошка конструкција чији је циљ да постигне потпуну политичку и симболичку разграниченост у односу на српски национални корпус, односно да покуша да потпуно истисне српско историјско наслеђе Црне Горе.
Тај „агресивни црногоризам“ није настао као друштвено историјски процес, већ као политичка стратегија. Његова суштина није у афирмацији аутентичног црногорског искуства, већ у нужности конструкције новог, често вјештачки формираног националног наратива који би послужио као политичко оправдање за дистанцирање од Србије и дисконтинуитет са сопственом историјском традицијом.
У том смислу, он функционише као инструмент социјалног инжењеринга који се одвија путем ревизије културног памћења, утицаја на образовни систем, контроле медијског простора и институционалне маргинализације свега што је препознато као српско.
Управо зато, српски интегрализам представља цивилизацијски и политички одговор на овај процес, не у смислу реваншизма или наметања идентитета, већ као брана, теоријска, културна и институционална против стратегије која тежи да избрише историјски континуитет српског становништва Црне Горе које је на простору читавог Балкана дубоко укоријењено.
Интегрализам у овом контексту није пројекат централизације, већ идеја културне синтезе, признање чињенице да су српски језик, православна духовност, Немањићка и Петровићка традиција темељне координате идентитета како Србије, тако и доброг дијела становништва Црне Горе.
Међу најзначајнијим теоријским аргументима интегрализма јесте теза да се стабилан друштвено политички поредак може изградити само на истинској културној самосвијести, а не на идеолошким моделима који преферирају конфликт као средство политичког одржања. Када је политички црногоризам постао средство за производњу унутрашњих подјела – између „правих“ и „погрешних“ између „државотвораца“ и „окупационих елемената“ – српски интегрализам се јавио као сасвим нормална парадигма која тежи да очува јединствено историјско ткиво и превазиђе вјештачке баријере.
Стога се може закључити да је српски интегрализам, концепт очувања историјске цјеловитости, а политички гледано брана процесима који угрожавају друштвену кохезију.
Насупрот томе, агресивни црногоризам као модел идентитетске политике није одржив на дуге стазе, јер почива на супротстављању, а не на интеграцији. Управо у тој тачки сусрећу се теорија и пракса, док идеолошке конструкције Мила Ђукановића и његових епигона нужно еродирају под теретом историјских чињеница, интегрализам као културни принцип остаје стабилан орјентир, имун на дневнополитичка колебања.