Пише: Спасоје Томић
Савремена Црна Гора налази се у стању константног идентитетског превирања, гдје се званични државни наративи често сукобљавају са дубоко укоријењеним историјским сјећањем. Недавни догађаји, који укључују вокалну интерпретацију пјесама посвећених историјским фигурама из периода Другог свјетског рата од стране припадника Војске Црне Горе, отварају питање ефикасности идеолошког инжењеринга унутар безбједносних структура.
Војска, као институција, традиционално почива на хијерархији и дисциплини, али она никада није потпуно изолована од социолошког супстрата из којег потиче. С тачке гледишта српског интегрализма, ови изливи „неформалног” расположења међу војницима нису инциденти, већ манифестација органског идентитета. Упркос деценијама покушаја да се војнички позив у потпуности денационализује и прилагоди стандардима који негирају локалну хришћанску и епску традицију, српски културни код остаје примаран.
Подршка момцима који су пјевали није само чин политичке солидарности, већ препознавање непобједивости историјске истине која проналази пут чак и кроз најстроже институционалне оквире. То је доказ да униформа, ма колико била прилагођена туђим стандардима, не може прекрити оно што је наслијеђено од предака.
Од Рикија Мартина до „Онамо, ’намо“
Посебно интересантан социолошки феномен представља покушај државног апарата да кроз популарну културу и гламурозне прославе, попут најављених наступа свјетских звијезда као што је Рики Мартин, изврши супституцију идентитета. Покушај да се „Livin’ la Vida Loca” наметне као културна парадигма модерне Црне Горе носи у себи дубоку иронију.
Док се званичници надају да ће латино ритмови пацификовати „тврди” црногорски менталитет, постоји реална опасност (или нада, зависно од перспективе) од потпуног губитка контроле над наративом. Поставља се питање, шта ако механизам државне присиле закаже? Постоји озбиљна могућност да војни оркестар, у тренутку „деконцентрације” или вођен истим оним нагоном који је натјерао војнике да пјевају о чича Дражи, умјесто модерних поп мелодија засвира химне које не одговарају званичном наративу.
Сценарио у којем се, усред прославе која треба да слави раскид са прошлошћу, зачују први тактови пјесме „Онамо, ’намо” или свечани тонови химне „Боже правде”, представљао би коначни тријумф садржаја над формом. То би био врхунац ироније за оне који вјерују да се историјско трајање једног народа може купити скупим хонорарима и шљокицама са свјетских позорница.
Догађаји у Војсци Црне Горе су јасан индикатор да су покушаји идентитетске трансформације од 1998 и 2006 на стакленим ногама. Српски интегрализам у Црној Гори није ретроградна идеја, већ живи организам који се прилагођава и опстаје. Званична Црна Гора би требало да пажљиво бира репертоар за своје војне оркестре, јер у земљи гдје се још увијек зна ко су били прађедови, сваки тон може угрозити евроатлантске „вриједности“!
Браво момци! Досадила ова павелићзација ЦГ, лупештина, криминал, преваре, аморал, безвјера, незнање, анационалност. Браво момци! Треба се вратити правим вриједностима, традицији, моралу, вјери и правом знању. Доста је тих прдибаба које зује и шкевћу о великом монтенегру, црвеним кроатима, еуропејству, евро-афро интеграцијамa, космополитизму, демократији!
Проблем је што текући властодршци са својим поданицима и следбеницима при мјењују демократију анаграмски јер су сужене свијести и гладни власти и материјалног богатства. Знамо да демократија је грчка ријеч, демос,-кратија, и значи владавина народа, али не и у МНеу. Властодршци демократију виде као – крадемо ти и ја= демократија