Када говоримо о величини једног народа, не мислимо на бројност, нити на пролазну политичку моћ, већ на историјску дубину, културну снагу и способност да се опстане упркос вјековним искушењима. Српски народ је кроз историју више пута доказивао да припада ријеткој групи државотворних народа Европе — оних који су своју националну свијест изградили на сопственим темељима, а не у супротстављању другима.
Историјски извори, од византијских хроничара до западноевропских путописаца, свједоче о раној политичкој организованости Срба. Још у средњем вијеку Срби су изградили снажну државну традицију, крунисану династијом Немањића, која није представљала само владарску лозу, већ симбол цивилизацијског успона. Српска средњовјековна држава имала је законодавство, дипломатске односе, културне центре и аутокефалну цркву , све елементе који дефинишу један државотворни народ. Законоправило Светога Саве и Душанов законик били су правни споменици који су надилазили оквире Балкана и улазили у европску правну традицију.
Управо та историјска чињеница често изазива нелагоду код појединих народа у окружењу. Многе савремене нације на Балкану национално су се формирале знатно касније, најчешће у XIX и XX вијеку, у доба романтичарског национализма и распада великих царстава. Без властитих средњовјековних народних династија и без континуитета државности, њихов идентитет често је грађен не кроз позитивно самоодређење, већ кроз дистанцирање од српског историјског и културног простора.
Тако се у појединим случајевима национална свијест обликовала на антисрпству као основном кохезионом фактору. Умјесто да се идентитет гради на сопственим достигнућима, језику, култури или историјским личностима, он је дефинисан негацијом српског насљеђа. Ова појава није непозната у историји, бројни народи су у фази националног буђења своју самосвијест градили кроз супротстављање већ постојећем културном и политичком центру. На Балкану је та улога често приписивана Србима, управо зато што су имали развијену историјску традицију и снажан културни континуитет.
Срби су, међутим, своју величину показали не само у временима успона, већ и у временима страдања. Косовски завјет, као духовна категорија, није мит у баналном смислу ријечи, већ етички образац који је обликовао националну свијест: спремност да се слобода и достојанство ставе изнад пролазне користи. Управо је тај завјет омогућио очување идентитета током вјекова османске власти, када је црква постала носилац културе, писмености и колективног памћења.
Историјски парадокс Балкана лежи у чињеници да народ који је најчешће био изложен притисцима, ратовима и подјелама није изгубио своје основне идентитетске координате. Српски језик, епска традиција, православна духовност и култ слободе преживјели су империје, идеологије и границе. То је одлика великих народа, способност да се историја не доживљава као терет, већ као обавеза.
Величина српског народа, дакле, не произлази из освајања нити из наметања другима, већ из истрајности. Срби су кроз вијекове били мост између цивилизација, браниоци културног простора и носиоци идеје слободе која је често била ширег значаја од националног оквира. Управо зато покушаји да се српска историјска улога умањи или редефинише говоре више о несигурности оних који то чине него о самом српском народу.
Бити велики народ значи имати свијест о сопственом трајању, али и одговорност према будућности. Српски народ је велики јер је преживио, стварао и остао вјеран свом идентитету онда када је то било најтеже. А народ који опстаје кроз вијекове, чувајући своје духовне и културне темеље, неизбјежно припада историјској категорији великих народа.