Још једна сесија црногорског парламента, још једна лекција из политичког лицемјерја и још један доказ да је пут до српских права у Црној Гори поплочан пустим обећањима и „европским“ процедурама. Са 21 гласом „за“, 23 „против“ и оним чувеним „уздржаним“ ставом који је у овој земљи одавно постао синоним за кукавичлук, питање тробојке је склоњено са дневног реда. Порука је јасна, симбол нашег историјског трајања, застава под којом су се наши преци ослобађали и градили ову државу, и даље је „непожељан гост“ у институцијама које се наводно куну у помирење.
Док нас увјеравају како је 30. август 2020. године донио коначну слободу, стварност нас свакодневно шамара чињеницом да се наратив ДПС-а само преобукао у модерније одијело. Када дођу на ред суштинска идентитетска питања, од српског језика којим говори већина, преко двојног држављанства које је природна потреба нашег народа, па све до тробојке, одједном се пале „црвени аларми“. Дух антисрпства, који је деценијама пажљиво његован, и даље виси изнад скупштинских клупа, а заштитници тековина из 2006. године изгледа имају своје вјерне насљеднике и међу онима који су на крилима литија дошли до фотеља.
Посебан бисер у овој парламентарној представи била је изјава посланице ПЕС-а, Бранке Марковић, која је пробила логички звучни зид тврдњом да је Милојко Спајић „већи Србин“ од Милана Кнежевића. Заиста, дирљив тренутак политичке метафизике. Ваљда се то „српство“ данас мјери брзином којом се испуњавају захтјеви страних амбасада или вјештином избјегавања сопственог идентитета док се не појаве анкете.
Ако је Милојко Спајић мјера за Србина у 2026. години, онда смо ми очигледно много грешан народ или смо нешто озбиљно погријешили у учењу сопствене историје. Изгледа да је за статус „великог Србина“ данас довољно да не знаш гдје ти је пребивалиште, али да зато савршено знаш како да гласаш против резолуција које штите српски интерес или како да „мудро“ ћутиш док се тробојка избацује из процедуре. Док Кнежевић и слични њему годинама плаћају цијену свог става кроз прогоне и суђења, нови „већи Срби“ свој патриотизам тренирају у крипто-валутама и економским обећањима која Србе у Црној Гори треба да нахране умјесто истине, правде и права.
Чињеница да је ДПС и даље тај који „пресуђује“ о дневном реду, уз прећутну подршку оних који се плаше сопствене сјенке, говори нам да је систем остао нетакнут. За српски народ у Црној Гори, борба се наставља у готово идентичним условима као прије шест година. Исти су непријатељи, а пријатељи су постали некако „европски уздражани“.
Тробојке нема на реду, јер би њен повратак значио повратак истинске Црне Горе, оне коју не могу да контролишу центри моћи ван ових граница. Кад ће доћи на ред, не знамо. Али знамо једно, док год је буде у нашим срцима и на нашим кућама, она је побједница. А „већим Србима“ од нас самих остављамо да се огледају у својим празнам обећањима, док историја полако, али неумитно, сваког постави на његово право мјесто.