У сложеним историјским констелацијама, када се између епоха ломе идентитетски стубови једног народа, улога првојерарха престаје бити само административна или протоколарна и постаје суштински егзистенцијална. Данас, лик и дјело Патријарха српског господина Порфирија израња као маркантна тачка духовног отпора и супериорности. Његово дјеловање није само пастирско бдење, оно је дубоко смислена и метафизички утемељена брана пред наизглед неумољивим таласима „брозоморе“, специфичног балканског идеолошког атавизма који деценијама покушава извршити духовну ампутацију Светосавља из бића српског народа.
Брозомора, као феномен, данас више не наступа искључиво у превазиђеним шињелима тоталитарне прошлости.
Она је метастазирала и реинкарнирала се кроз савремени либерално-грађански фанатизам који Цркву перципира као сметњу „реформацији“ народне свијести. Ријеч је о агресивном идеолошком ревизионизму који покушава српско национално биће свести на аморфну масу без духовне вертикале, сврставајући сваки аутентични израз духовног достојанства у категорију априорне кривице.
На тој вјештачки конструисаној вјетрометини, Патријарх Порфирије стоји као несаломива хрид. Парадокс његове снаге лежи у потпуном одсуству агресије, што представља несхватљиву енигму за његове критичаре. Док га носиоци брозоморе нападају реторичким арсеналом из прошлог вијека, он одговара језиком хришћанске љубави и господствене мудрости, демистификујући њихову духовну испразност самом чињеницом свог постојања. Он је она тиха, али непоколебљива сила која истину не намеће виком, већ је живи са таквим ауторитетом да се свака лаж пред њом природно распрши.
Посебна вриједност и специфичност његовог архипастирског трона огледа се у његовој интегралистичкој снази. У времену када су административне баријере и политичке дезинтеграције постале примарно средство слабљења народног ткива, Патријарх Порфирије представља живу нит која егзистенцијално повезује Београд, Подгорицу, Љубљану, Бањалуку и Загреб. Он ове центре не спаја политичким договорима или компромисима пролазне вриједности, већ духом који не познаје геополитичке наративе.
Његово присуство у Загребу и Љубљани, његова непоколебљива подршка вјерујућем народу у Црној Гори, те очинска брига за народ у Републици Српској, чине га персонификацијом јединства које надилази све партикуларне и себичне интересе.
Удари на Патријарха су интензивни и континуирани управо зато што је он успио оно што су идеолози брозоморе сматрали немогућим, вратио је духовни ауторитет Цркве у епицентар савременог друштвеног дијалога, не жртвујући притом ни најмањи дио своје вјерске суштине. Он је она хрид која не дозвољава да се таласи идеолошке озлојеђености прелију преко прага светиње, чувајући достојанство народа који је предуго био изложен притисцима однарођавања.
Свака идеологија, без обзира на њену тренутну моћ, има свој историјски рок трајања. Њени повјереници и комесари на крају увијек заврше у фуснотама заборава. Насупрот њима, Хрид остаје непомична. Патријарх Порфирије стоји као живи свједок да је српски народ, упркос свим „морама“ и искушењима, и даље чврсто усидрен у лађи која непогрешиво плови ка луци вјечности, одбијајући да се повије пред вјетровима пролазности!