Теза да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца настала као пројекат „укидања Босне и Херцеговине“ представља анахронично тумачење једне сложене историјске епохе. Држава формирана 1918. године није била усмјерена против било које историјске покрајине, већ је настала као израз права народа на самоопредјељење након распада Аустроугарске и Османске империје.
- О питању административног статуса Босне и Херцеговине
Историјска је чињеница да је 1929. године краљ Александар Карађорђевић извршио административну реорганизацију државе у бановине. Међутим, бановине нису биле усмјерене на „брисање“ Босне, већ на разбијање покрајинских и племенских подјела ради јачања интегралног југословенског идентитета — што је била доминантна европска пракса међуратног периода.
Треба нарочито нагласити, ни прије 1878. нити у вријеме аустроугарске управе, Босна и Херцеговина није постојала као суверена национална држава, већ као административна јединица унутар империја ( Османска, Аустроугарска). Њено укључење у југословенску државу представљало је први пут да је већинско словенско становништво било дио заједничке националне државе.
- О Берлинском конгресу и „међународном праву“
На Берлинском конгресу великим силама није било примарно право народа, већ баланс моћи. Окупирање Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарска било је акт империјалне политике, не израз воље становништва.
Тумачити тај акт као „међународно право“ у модерном смислу значи пројектовати данашње стандарде на XIX вијек. Истовремено, занемарује се да су управо Срби у Босни и Херцеговини били међу најдоследнијим противницима аустроугарске анексије 1908. године.
- О Гаврилу Принципу
Гаврило Принцип се не може једноставно свести на савремену категорију „терористе“. У контексту почетка XX вијека, он је био припадник револуционарног покрета младобосанаца који су дјеловали у условима окупације и ограничених политичких права.
Његов чин атентата на Франца Фердинанда био је политички мотивисан удар на симбол империјалне власти.
- О аграрној реформи
Аграрна реформа након Првог свјетског рата није била етнички мотивисан пројекат, већ социјална политика карактеристична за читаву источну и средњу Европу (Пољска, Румунија, Чехословачка). Велики земљопосједи су у више земаља раздјељивани ради стварања слободног сељачког слоја.
- О споменицима и историјском памћењу
Питање споменика у Сарајеву није искључиво туристичко, већ цивилизацијско. Свако друштво има право да интерпретира своју прошлост. Али историјски је неоспорно да је атентат 1914. био окидач Првог свјетског рата — сукоба који је уништио четири империје и довео до стварања националних држава на Балкану.
Српски интегрализам чији сам заступник полази од становишта да су Срби, гдје год живјели — у Босни, Херцеговини, Црној Гори или Србији — били и остали дио јединственог националног корпуса који је тежио ослобођењу и уједињењу. Тај процес тада се ни сада није био усмјерен против Босне, већ против империјалних структура које су је држале ван словенског политичког оквира.
Закључак
Тумачења која Краљевину СХС представљају антибосанску конструкцију занемарују историјски контекст распада империја и стварања националних држава.
Историја Балкана није црно-бијела. Али је научно неодрживо из савремених политичких позиција судити епохи у којој су национална уједињења била доминантна идеја европске политике.