Црна Гора, земља од свега шесто хиљада душа, не смије себи дозволити да постане ничија миграциона станица. Овдје се не ради ни о каквој мржњи, ни о боји коже, већ о голом опстанку — о одбрани демографије, културе и идентитета једног малог народа који једва стоји на ногама од својих мука и исељавања.
Свако ко је озбиљан у државном послу зна да се мора поставити јасна граница: колико странаца може доћи и остати у Црној Гори у наредних десет или двадесет година. То није дискриминација, то је државна политика. Јер ми нисмо Њемачка да можемо апсорбовати таласе миграната, нити смо Француска која може да изгуби милион па да не осјети. Код нас, сваки хиљадити долазак мијења структуру, утиче на стабилност, на живот, на саму атмосферу у којој живимо.
А кад премијер Спајић каже да ће направити миграциони камп ако му Запад да 10 милијарди — то је више него опасно. То је као да каже: „Дајте ми новац, па ћу вам продати мир свог народа.“ Нема те милијарде која може купити душу Црне Горе, нити има тог уговора којим се смије мијењати национална структура и доводити људи чији су обичаји, култура и начин живота потпуно различити од нашег.
Не ради се само о Турцима или Арапима, него и о Украјинцима, и о свима који би у таласима дошли у земљу која то једноставно не може издржати. То није ксенофобија — то је патриотизам. То је потреба да се сачува мјера, равнотежа, мир у кући.
Црна Гора нема право да експериментише са сопственим бићем. Ако нас је шесто хиљада, онда нас мора остати шесто хиљада — а не да постанемо мањина у сопственој земљи под плаштом инвестиција. Премијер нека тражи инвестиције у знању, у пољопривреди, у производњи — али нека не продаје територију и нека не доводи народ у опасност ради цифара које ће остати само на папиру.
Јер једном кад промијениш структуру становништва, више нема повратка. А онда ће и ове наше горе, ова наша имена и ова наша села — бити само успомена на земљу која је некад била своја.