Господин Миодраг Лаковић, у налету модерне политичке досјетке, одлучио је да капелу на Ловћену сведе на ниво дневне политике, ваљда мислећи да се историја може написати једним твитом.Такав приступ није нов, он припада дугој традицији оних који о Његошу знају онолико колико им стане у једну реченицу, а о Ловћену онолико колико се види кроз стакло службеног аутомобила- рекао је Томић
Подсјетићу господина Лаковића, чисто из историјске пристојности, да капела на Ловћену није „политички захтјев“, већ завјет. Није настала на партијском конгресу, већ у тестаменту Петра II Петровића Његоша, човјека који је, за разлику од данашњих европских реформатора, оставио траг у времену, а не само у медијима или на друштвеним мрежама попут мреже Х, гдје гдин Лаковић често износи своје дубокоумне коментаре. Капела је, дакле, историјска чињеница, а иронија на њен рачун више говори о ономе ко је изговара него о ономе о чему се говори.- истакао је Томић
Кад неко са оваквом лакоћом помиње Ловћен као „чудо што већ није на списку“, он заправо признаје да му је историја терет, а не наслеђе. Јер, да је читао понешто из историје а не само твитове себи сличних, знао би да се неразумевање историје у савременим политичким друштвима третира као озбиљан недостатак интелектуалног и политичког капацитета, јер разумевање прошлости је добро за доношење одлука у будућности. А управо у том неразумевању лежи суштина ове досјетке уваженог посланика милог и драгог Лаковића. – додао је Томић
На крају, капела на Ловћену ће стајати у историји и онда када име актуелног посланика буде тражено у архивама, и стенограмим са напоменом, „један од многих“. Историја, за разлику од друштвених мрежа, има незгодну навику да памти оно што је трајно, а заборавља оно што је било духовито на кратке стазе, па тако посланик Лаковић сигурно неће добити мјесто чак ни у историјским фуснотама историјских књига, осим ако неко са ових простора не напише књигу о Твитеру (Х) под називом “ Бисери црногорских твитераша“ – закључио је Томић