У савременој Црној Гори, од припадника српског народа не тражи се формално одрицање од идентитета, али се у пракси систематски производи амбијент у којем је српско национално самоисказивање друштвено непожељно, политички кажњиво и институционално маргинализовано. Тај феномен може се најпрецизније описати као идентитетска мимикрија – потреба да се сопствени идентитет прикрије како би се избјегли притисци, осуде и санкције.
Ова мимикрија има јасна, мада неписана правила. Србин у Црној Гори не би требало да јавно истиче своју националну припадност. Од њега се очекује да не пјева српске пјесме, да не показује емоционалну, културну или историјску повезаност са Србијом, те да ћути и онда када је изложен директним пријетњама, увредама или насиљу. Посебно је индикативно што се као „нормално“ представља јавних порука на друштвеним мрежама да ће Срби бити „послати тракторима за Србију“, што представља недвосмислен говор мржње са елементима етничког чишћења у симболичком смислу.
Истовремено, од Срба се очекује да не реагују на јавно извођење усташких пјесама попут „Бојне Чавоглаве“ или „Суде ми“, иако је ријеч о симболима једне отворено злочиначке усташке идеологије.
Наметнута државна химна, чији су стихови дјело Секуле Дрљевића – историјски компромитоване личности повезане са ратним злочинима и колаборацијом – представља додатни симболички ударац српском историјском памћењу.
Посебно је апсурдно проглашавање српске тробојке „окупаторском заставом“, иако је управо та застава била званична застава Краљевине Црне Горе. Тај чин није само историјски фалсификат, већ и свјесни покушај брисања српског доприноса црногорској државности.
На крају, од Срба се очекује да буду „задовољни“ што их већинско друштво толерише, иако су њихови преци посебно из Старе Херцеговине – дали немјерљив допринос стварању и одбрани Црне Горе. Очекује се и да прихвате чињеницу да српски језик није службени, иако га говори највећи број грађана.
Такав положај није ни природан ни одржив. Срби у Црној Гори не траже привилегије, већ равноправност. Не траже доминацију, већ признање. И управо зато одбијају да буду задовољни пуком толеранцијом. Бориће се, политички и демократски, све док Црна Гора не постане и српска, онолико колико је црногорска, бошњачка, албанска и свих осталих њених грађана.