Када чујем шта скандирају хрватски навијачи на трибинама , од примитивних псовки до оног јадног ’Убиј Србина, одмах ми на ум падне једна мисао, ко се то толико и зашто боји српског имена да му је потребно да виче из све снаге, као да ће тиме покрити све своје страхове и комплексе?
Они који данас мисле да ће увредама и мржњом прекројити историју, заборављају да се она не може промијенити. А истина није увијек пријатна, поготово кад се погледаш као хрватски навијачи када се врате са утакмице у огледало.
Ми Срби смо кроз историју преживјели свашта — и логоре, и погроме, и нападе великих и моћних. Али оно што је наш народ доживио у Јасеновцу није био фудбал, него фабрика смрти, није било навијања, него крикова. И кад данас чујем неке младе главе како се играју ватром, шире шовинизам и мржњу и мисле да је то некакво јунаштво, само помислим , тешко тој земљи која младе учи да славе злочин умјесто да га осуде.
А да не говоримо о Лори , мјесту гдје су деведесетих људи мучени само зато што су били Срби. И још се нађе неко да виче како су они жртве, а да смо ми агресори.
Но, ми, ми смо навикли на ово. Навикли смо да нас не воле. Навикли смо да нас криве. Али они још нису навикли да не могу да нас сломе. Јер, зна се добро, кад Срби навијају, навијају за своје, а не против туђих. Кад пјевамо, пјевамо из ината, али и из љубави.
Зато нек они вичу шта год хоће. Свака увреда која долети са те стране само је одраз њихових фрустрација, не наших. Истина је већ одавно записана, и у Јасеновцу, и у Лори, и у костима хиљада невиних побијених од предака данашњих потомака.
Боље је да нас мрзе због истине, него да нас воле због лажи.