Случај бијега Милоша Меденице, непосредно након изрицања правоснажне пресуде, представља школски примјер институционалне конфузије, али и савршену илустрацију како систем функционише онда када више нико не жели да преузме одговорност — сви знају, али нико није надлежан.- рекао је Томић
Полиција, та стожерна установа безбједности, још једном је показала завидан ниво креативности: успјела је да изгуби човјека за кога је цијела држава знала гдје би морао бити. Очигледно је да је у питању нови модел поступања — не хапсити осуђене, већ их тражити накнадно, како би се створила динамика и осјећај да систем ипак „нешто ради“.- додао је Томић
Посебно охрабрује чињеница да нико није могао предвидјети „ризик од бјекства“, иако га је суд формално утврдио. Очигледно је да у Црној Гори ризик постоји само на папиру, док у стварности осуђени имају довољно времена да се дистанцирају од правде — географски, али и институционално.- истакао је Томић
Ако је полиција овим хтјела да пошаље поруку да су неки људи и даље бржи од државе, онда је порука примљена. Ако је, пак, ријеч о пропусту, онда је он толико системски да се више не може назвати грешком. – нагласио је Томић
На крају, јавност има право да зна: да ли је ријеч о неспособности, немару или добро увјежбаној традицији да се „крупне рибе“ пуштају да саме оду? Док не добијемо одговор, остаје нам да се дивимо ефикасности полиције у саопштењима — јер у пракси, очигледно, нису стигли ни до улазних врата.- закључио је он