*Текст преузет са фејсбук профила Игора Дамјановића
Из књиге „Анатомија глобалистичког смрада“ (објављена 2010) – Драган Ј. Филиповић, високи функционер СДБ, већ дуже од двије деценије живи у егзилу у НР. Кини:
- Аналитичари америчке обавештајне службе ЦИА из Института за Балкан проценили су да је Србија у односу на све друге републике по кадровским, индустријским, сировинским и поврх свега, војним потенцијалима најјача, па стога има озбиљне шансе да опстане као самостална држава, без обзира на ниво политичких и економских притисака којима буде излагана.
- Дан или два касније, за викенд, у Београд је стигао Франко Симатовић. Дошао је са Косова, где се већ дуго налазио на испомоћи у акцијама сузбијања шиптарског сепаратизма. Били смо другови из школских дана, а у Служби, више година ми је био непосредни руководилац. Састали смо се у једном ноћном клубу.
Закључио сам да је претходно разговарао са Станишићем, мада га ни он ни ја нисмо споменули по имену. Рекао ми је да треба да ми да нека прецизна усмерења за даљи рад која не може да ми проследи официјелним путем. Из ташне је извадио фајл од неких двадесетак страница уз напомену да морам да га прочитам на лицу места. Радило се о тајно документованом контакту који је одржан између једне групације шиптарских екстремиста и делегације српских проамеричких националиста Вука Драшковића. Веза је остварена посредством „невладине организације – Хелсиншки комитет за људска права“, који има своје огранке и у Београду и у Приштини. Београдским огранком руководила је, раније спомињана, Соња Бисерко, која је у међувремену именована за вишег саветника америчког „Института за мир“ уВашингтону.
Материјал је садржао оквирни план за извођење преврата у Србији, осмишљен у Амбасади САД у Београду, а који је требало да буде реализован широком координираном акцијом „невладиних организација“ и Драшковићевих присталица у садејству са шиптарским сепаратистима. По америчком плану, Драшковић је био задужен да покрене талас мирних грађанских протеста у Београду, који би се у континуитету одржавали из дана у дан све док не процени да иза себе има критичну масу од 400 до 800 хиљада људи. Тада би шиптарски сепаратисти започели масовну побуну како би привукли главнину српских полицијских снага, што би Драшковићу ослободило маневарски простор да из мирних протеста пређе у агресивне демонстрације са циљем заузимања државних институција. Уколико би успео, Американци би га одмах прогласили новим председником Србије, са легитимним правом пред међународном заједницом да се обрати НАТО снагама за помоћ ако му евентуално Југословенска народна армија буде оспорила власт.
- У међувремену, Драшковићеви следбеници све чешће на својим састанцима спомињу тему „оружаног устанка“. Већина њиховог чланства била је „за“. Успостављен је контакт са једном НАТО базом у Грчкој преко које је требало да набаве оружје и илегално га убаце у Србију, али је благовременом акцијом Службе државне безбедности тај канал пресечен. Мања количина оружја, коју су им уступили шиптарски сепаратисти, ипак је ушла, а уз сва настојања Службе овај контингент није откривен.
- Такође, унутар опозиције
долази до повремених трвења око поделе власти коју још нису освојили. Драшковић је изразио сумњу да невладине организације намеравају да га искористе као ударну песницу за обарање Милошевића, а онда да га истисну са политичке сцене, што је, иначе, било тачно. Наиме, Драшковић је могао да поведе масе, али ови други су држали монопол на западну подршку. Сукоб је превазиђен посредовањем америчке дипломатије. Да би осигурао свој статус Драшковић почиње готово свакодневно да посећује америчку амбасаду… - Марта наведене године, мирни протестни скупови одржавали су
се свакодневно. Повишена тензија код опозиционих лидера и интензивирање контаката са америчком дипломатијом указивали су на то да се дан преврата приближава. Служба је иницирала подизање безбедносних институција на први степен готовости. На дан 9. марта, на централном београдском тргу окупила се маса од око 350–400 хиљада људи, које је Вук Драшковић позвао на насилно обарање
власти. Демонстранти су насрнули на полицију која се, по плану, тактички повлачила, уз избегавање жешћих сукоба. Међутим, у неким деловима града бројна надмоћ демонстраната била је толика да су успели да пробију кордон, а онда крену са бруталним премлаћивањем полицајаца који су се затекли у маси. Пале су прве жртве, два демонстранта и један полицајац. Страни медији извештавали су да је у Србији избио грађански рат са „великим бројем жртава“ на свим странама, преносећи изјаве Вука Драшковића који је апеловао на Западни свет да „помогне српском народу у борби за слободу“.
У међувремену, полиција је увела у акцију оклопна возила са воденим топовима, специјално намењена у сврху сузбијања демонстрација, али се испоставило да је извршена саботажа на пумпама за притисак воде, па водени топови нису деловали. То је још више окуражило демонстранте, који од тог тренутка преузимају пуну иницијативу. Ни једна од зграда државних институција још није била заузета. Драшковић је оценио да му је неопходна подршка још веће масе и инсистирао да Независна телевизија Студио-Б перманентно апелује на Београђане да изађу на улице, а и на грађане других градова да похрле према престоници. Комплетан програм Студија-Б стављен је у ту функцију. Неизменично су пуштани само они снимци где полиција премлаћује демонстранте, коментари страних ТВ станица у којима је величан Драшковић, изјаве западних лидера о подршци „демократским променама“ у Србији испресецани Драшковићевим апелом да се цео народ укључи у обарање власти. Додатно, преко њиховог програма вршена је координација кретања масе према упутствима која је давао Драшковић.
- Изашао сам да прошетам. Београд је личио на призор из филмова страве и ужаса. На сваком кораку било је срче од стакла, исцепане гардеробе и разноразног ђубрета. Али није било смрада. Смрад се већ склонио у иностранство.
Преврат у Србији није успео. Грађански рат је избегнут. Осим троје људи који су погинули на почетку демонстрација људских жртава више није било. Организатори немира извукли су се са симболичним казнама, такорећи нису ни кажњени. Што је најинтересантније, сви су остали на својим позицијама, чврсто уверени да су само они у праву. Глобалистички план о распаду Југославије морао је да се коригује. Акценат ће надаље стављати на западни део земље, где су имали неупоредиво више присталица.
