Годинама је црногорска јавност слутила да постоји нешто иза завјеса, да дубоко у структури некадашње Службе државне безбједности (СДБ) дјелује тајна, паралелна организација – Седма управа. Тај ентитет, колико год мистериозан био, остао је без формалне потврде.
Све до тренутка када су се партнери у режиму – Мило Ђукановић и Душко Марковић – почели разилазити у својим изјавама. И то не по небитним питањима, већ по оним која задиру директно у срж политичког криминала и злоупотребе државе.
Мило Ђукановић, вишедеценијски владар Црне Горе, упорно негира да је Седма управа икада постојала. Нема документа, каже он. Нема печата, нема потписа. Само „теорије завјере“. Но, његов некадашњи човјек од највећег повјерења, бивши шеф тајне полиције, министар унутрашњих послова и премијер Душко Марковић, јавно је пред анкетним одбором Скупштине изјавио да је Седма управа постојала – и те како.
“Постојала је и имала је конкретне задатке унутар Службе,” рекао је Марковић. А ако је неко знао – то је он.
Партнери у моћи, саучесници у ћутању
Годинама су Ђукановић и Марковић управљали државним апаратима као приватном фирмом. Сви канали моћи – од безбједности, преко правосуђа, до медија – били су под њиховом контролом. Седма управа, ако је постојала, била је њихово средство за обрачун са неистомишљеницима, медијима, опозицијом, али и „непослушнима“ унутар сопственог система.
Данас, када режим више није јединствен, а бивши сарадници покушавају да очисте руке једни од других, истина излази на видјело. Али не захваљујући њиховом кајању – већ због распада интереса.
Када Ђукановић негира Седму управу, он не штити јавност од неистине. Он штити сам себе од одговорности. Када Марковић признаје њено постојање, он то не чини из моралног просвјетљења – већ из опортунизма, покушавајући да спаси властити опстанак.
Шта је радила Седма управа?
Према ријечима бивших оперативаца и незваничних извора, Седма управа је била задужена за оно што формалне службе нису смјеле да раде: политичко праћење, уцјене, компромитације, па и ликвидације. Била је рука режима која није носила значку, али је имала моћ да одлучује о животима људи.
Ако Марковић говори истину, Седма управа није била мит, већ најопаснији инструмент власти – незаконит, невидљив и нерегулисан. Ако Ђукановић лаже, онда је јасно да је спреман да негира било шта, па и сопствену одговорност за формирање једног репресивног апарата који је дјеловао као политичка банда, а не безбједносна институција.
Коме да вјерујемо? – Никоме
У овој причи нема позитивних актера. Нема “савјесног звиждача”, ни “покајника”. Има само двоје људи који су годинама дијелили власт, контролисали систем и градили паралелну државу. Данас причају различито само зато што се више не боје једно другога.
Грађани Црне Горе заслужују одговоре, не од медија, не из кафанских прича, већ из архива – оних који су још увијек под кључем бивших господара система.
Ако је Седма управа постојала – а све указује да јесте – то је доказ да је држава годинама имала тајну полицију у полицији. И да су Ђукановић и Марковић, као главни архитекте тог система, дужни да одговарају – не више пред партијом, не пред међународним партнерима, већ пред законом.
