Небојша Медојевић
Бела кућа је 4. децембра 2025. године објавила нову Националну стратегију безбедности Сједињених Америчких Држава за 2025. годину (National Security Strategy, NSS), коју је потписао председник Доналд Трамп. Овај документ од 33 стране представља значајно преобликовање америчке спољне политике, са фокусом на „America First“ доктрину, неинтервенционизам и приоритет домаћој безбедности уместо улоге светског полицајца у глобалном „ширењу демократије“ . Стратегија означава оштар раскид са претходним приступима, укључујући Трампов документ из 2017. и Бајденов из 2022, наглашавајући економску профитабилност, смањење миграција и критику савезника.
Које су најважнијих новости и промјене, базираних на кључним секцијама документа и анализама:
1. Приоритет Западној хемисфери и „Трумпова природна последица Монро доктрине“:
Стратегија уводи „Трампов природни наставак“ Монро доктрини (из 1823.), позивајући на јачање америчке војне присутности у Западној хемисфери (Латинска Америка и Кариби) ради борбе против миграција, нарко-картела и утицаја Кине и Русије. Предлаже већу улогу Обалне страже и морнарице, укључујући „употребу смртоносне силе“ где је потребно. Ово је означено као „примарни елемент националне безбедности“ за заштиту америчког тла, са мањим фокусом на Блиски исток и Африку.
2. Оштра критика Европе и „цивилизацијски пад“:
Документ описује Европу као земљу у „цивилизацијском паду“ због масовне миграције, пада наталитета, цензуре слободног говора и губитка националног идентитета, упозоравајући да би могла постати „непрепознатљива за 20 година или мање“. Позива на „подршку отпора“ у Европи и сумњу у њену поузданост као савезника, са фокусом на завршетак рата у Украјини кроз побољшање односа са Русијом, уместо директне конфронтације.
3. Ублажавања става према Кини и Русији, фокус на економску корист:
За разлику од претходних стратегија, Кина више није означена као „егзистенцијална претња“, већ као партнер за „међусобно корисне економске односе“ са нагласком на реципроцитет и смањење зависности (циљ: раст економије са 30 на 40 билиона долара до 2030-их). Русија се третира блаже, са нагласком на преговоре уместо санкција. Документ избегава осуђивање ауторитарних режима, видећи их као изворе инвестиција уместо моралних изазова.
4. Нон-интервенционизам и „завршетак ере масовне миграције“:
Стратегија одбацује „сталну америчку доминацију светом“ након Хладног рата, давајући приоритет домаћој безбједности (укључујући границе) уместо ширења демократије. Блиски исток се види као регион за инвестиције, а не стратешки приоритет. Наглашава се „ера масовне миграције је завршена“, што би могло повећати инфлацију кроз смањење јефтине радне снаге.
5. Унутрашње мере и економски национализам:
Документ укључује „цивилизацијски реализам“ и „тврду сувереност“, са фокусом на борбу против „унутрашње субверзије“ кроз реструктурирање федералних агенција (нпр. укидање синдикалних права за безбедносне институције). У Азији се тражи веће оптерећење савезника (као Јапан и Јужна Кореја) за одвраћање Кине од Тајвана, уз економски национализам.
Ова стратегија је изазвала контроверзе: европски лидери је називају „екстремно десничарском“, док је похваљена од стране „America First“ присталица као реалистички приступ.
Документ, који настоји да промовише „America First“ доктрину, оптужује ЕУ за подривање европске стабилности кроз политике које доводе до „цивилизацијског брисања“ (civilizational erasure). Ова критика је део ширег поглавља о Европи, где се наглашава да економски пад није највећи проблем, већ дубље „цивилизацијске“ промене.
Подривање политичке слободе и суверености:
Стратегија оптужује ЕУ и друге транснационалне институције да „подривају политичку слободу и сувереност“ (undermine political liberty and sovereignty). То се односи на наводну централизацију моћи у Бриселу, која ограничава националне владе и доводи до „супротстављања демократским процесима“. Документ наводи да европске владе, посебно у контексту рата у Украјини, игноришу вољу већине грађана која жели мир, кроз „цензуру и сузбијање политичке опозиције“ (censorship of free speech and suppression of political opposition).
Миграционе политике и демографске промене:
ЕУ се криткује због „миграционих политика које трансформишу континент и стварају сукобе“ (migration policies that are transforming the continent and creating strife). Документ упозорава да ће, због масовне миграције и пада наталитета (cratering birthrates), „чланице НАТО-а у наредним деценијама постати претежно неевропске“ (certain NATO members will become majority non-European). Ово се повезује са теоријом „велике замене“ (great replacement), где се предвиђа да Европа „неће бити препознатљива за 20 година или мање“ (the continent will be unrecognizable in 20 years or less), доводећи до „цивилизацијског истребљења“ (civilizational erasure).
Губитак националног идентитета и самопоуздања:
Критика се фокусира на „губитак националних идентитета и самопоуздања“ (loss of national identities and self-confidence), уз оптужбе за економску стагнацију (пад глобалног БДП удела Европе са 25% 1990. на 14% данас) због „националних и транснационалних регулатива које подривају креативност и предусретљивост“ (regulations that undermine creativity and industriousness). Стратегија види ЕУ као кривца за ово, позивајући на „гајење отпора“ (cultivating resistance) унутар европских земаља против тренутне „путање“ ЕУ, што укључује подршку десничарским суверенистичким снагама.
Непоузданост као савезника и НАТО:
Европа се описује као слаби савезник због ових проблема, са сумњама да „неке европске земље неће имати довољно јаке економије и војске да остану поуздани савезници“ (certain European countries will have economies and militaries strong enough to remain reliable allies). Документ захтева веће трошкове одбране (циљ 5% БДП-а , оптужујући Европу за „бесплатно вожњу“ (free-riding) на америчком трошку. Такође, позива на крај перцепције НАТО-а као „стално ширећег савеза“ (perpetually expanding alliance), доводећи у питање будућност алијансе ако се демографске промене наставе.
Ова критика је изазвала жестоке реакције у Европи: немачки министар спољних послова Јохан Вадерпул је изјавио да Немачка „не треба америчке савете“ о слободи говора, док европски аналитичари упозоравају да документ подржава „руске савезнике у Европи“ и да означава крај трансатлантског партнерства базираног на либералним вредностима. Стратегија види циљ у „помоћи Европи да исправи своју тренутну путању“ (help Europe correct its current trajectory), али кроз америчке интересе, укључујући отварање европских тржишта за америчке производе и јачање Источне и Јужне Европе.
Концепт „Мир кроз снагу“
У новој Националној стратегији безбедности Сједињених Америчких Дрзава , термин „политика мира“ . није експлицитно коришћен, али се концепт дубоко провлачи кроз документ под окриљем доктрине „Мира кроз снагу“ (Peace Through Strength). Ово представља прагматичан, неинтервенционистички приступ америчкој спољној политици, где се мир постиже кроз дипломатске преговоре, економски притисак и војну одвраћајућу моћ, уместо кроз „бесконачне ратове“ или ширење демократије. Председник Трамп се у документу назива „Председник мира“ (The President of Peace), наглашавајући да је у првих осам месеци свог другог мандата успео да реши осам сукоба широм света кроз „неконвенционалну дипломатију, америчку војну моћ и економски утицај“.
Ево кључних елемената доктрине „пута мира“ у Стратегији:
• Дефиниција и основни принципи:
„Пут мира“ је стратешки циљ који приоритетизује завршетак регионалних сукоба пре него што ескалирају у глобалне ратове који би угрозили америчке интересе (нпр. економску стабилност, енергетску зависност или нуклеарне ризике). То није идеалистички приступ, већ реалистичан – фокусиран на преговоре и равнотежу снага. Документ наводи: „Заустављање регионалних сукоба пре него што ескалирају у глобалне ратове… је достојно пажње врховног команданта и приоритет ове администрације.“ Циљ је „престројавање кроз мир“ (Realignment Through Peace), гдје се мир користи за јачање америчког утицаја, отварање тржишта и смањење трошкова за САД.
• Примена на Европу и Украјину:
У европском контексту, „пут мира“ значи хитне преговоре за завршетак непријатељстава у Украјини (expeditious cessation of hostilities), што би стабилизовало европске економије, спречило ескалацију и омогућило реконструкцију Украјине као „функционалне државе“. Ово се види као „кључни интерес“ САД, јер рат повећава европску зависност од Русије и Кине (нпр. Немачка и руски гас). Стратегија позива Европу да преузме примарну одговорност за одбрану (циљ: 5% БДП-а , док САД подржавају „гајење отпора“ против „цивилизацијског брисања“ кроз миграције и пад наталитета. Мир са Русијом би „вратио стратешку стабилност“ и спречио руску доминацију у Европи.
• Односи са Русијом и глобалним импликацијама:
Према Русији, „пут мира“ подразумева преговоре уместо санкција, признајући њену нуклеарну моћ и потребу за „стратешком стабилношћу“ после Украјине. Документ упозорава да ратови могу „довести до глобалних сукоба који угрожавају читаве континенте“, па се мир постиже кроз баланс снага. Глобално, ово се примењује на Блиски исток (проширење Абрахамских споразума, завршетак рата у Гази), Азију (спречавање сукоба око Тајвана кроз савезничко оптерећење) и Африку (нпр. мир између ДР Конго и Руанде кроз инвестиције, не помоћ). Примери Трампових успеха укључују преговоре између Камбоџе и Тајланда, привремених власти у Приштини и Србије, Пакистана и Индије, те Израела и Ирана.
Разлике од претходних стратегија и критике:
За разлику од Бајденовох фокуса на „демократији против аутократије“, овај „пут мира“ је „America First“ – нон-интервенционистички, економски профитабилан и сумњичав према савезникима који „возе бесплатно“. Критичари (нпр. европски лидери) виде га као подршку руским интересима и слабљење НАТО-а, али документ га представља као спасоносан. „Спречавање света у пламену где ратови стижу до наших обала.“
Овај концепт је срж Трампове визије: мир није сврха сама по себи, већ алат за америчку снагу и просперитет.
Документ преставља повратак САД на Монрову доктрину из 1823 која се противи интервенцијама у другим земљама као и престанак доктрине „Америчког века“ који је 21. век планирао као век глобалне доминације САД милом или силом.
Документ најављује почетак нове ере у међународним односима и земљотрес на геополитчком и геостратешком плану. Земље региона морају поново да вреднују своје аспирације на чланство у ЕУ којој се према овом документу не предвиђа сјајна будућност . Ако доктрина „гајења отпора“ према алтуелној политици ЕУ према рату у Украјини, миграцијама и замени становништа , буде примењена у пракси америчке спољне политике, за очекивати је слабљење значаја и утицаја ЕУ администрације и снажење суверенистичких покрета у земљама чланицама ЕУ, што би требало да има и утицаја на геополитичке промене приоритета државних политика земаља у региону.
*аутор је лидер Покрета за промјене