Пише: Спасоје Томић
Када се данас осврнемо на прву половину деведесетих, јасно је да се није радило само о распаду државе, него о судару свјетова. Свака страна имала је своју истину, свој страх и своје политичке пројекције. И у том вртлогу геополитичких амбиција, националних препирки и дипломатских маневара, српски народ западно од Дрине нашао се пред питањем које је било једноставно а то је како преживјети у свијету који је био на страни Босне и Хрватске.
У бошњачким политичким круговима појавиле су се идеје које су многи Срби доживјели као пријетњу њиховом колективном идентитету и статусу у будућој Босни и Херцеговини. Није то био академски дијалог, него политички рат нерава и у том рату, српски одговор био је институционалан а то је стварање Републике Српске. Она је за Србе постала онај неопходни политички оквир у којем се не одлучује о њима без њих.
Ту није било романтике. То је био хладан политички инстинкт Слободана Милошевића и Радована Караџића уз пристанак Генерала Младића који се састојао у томе да се што прије морају формирати институције прије него што се закључају помало отшкринута америчка врата. У том смислу, без Републике Српске не би било никаквог озбиљног преговарачког положаја за Србе у Дејтону. А без Дејтона, Босна и Херцеговина би отишла у правцу који би само појачао међунационалне страхове и сукобе.
Да се не лажемо, Република Српска је настала као одговор на беспоштедну борбу за политичко позиционирање у вријеме општег хаоса. И дан-данас њено постојање представља главни стуб равнотеже у БиХ , стуб који многима смета. И да, гадљиво је слушати оне попут Кристијана Шмита који би да је укину декретом, као да се историја води гумицом, а не народном вољом и проливеном крвљу тог истог српског народа за своју слободу.
То је суштина приче , и историје и политике која се дефинисала деведесетих година.