Пише, Спасоје Томић
Постоји једна опасна и дуготрајна навика у црногорској политици а то је да кад год се отвори суштински важно питање, неко пожури да га компресује, релативизује и сведе на технички проблем. Да се не расправља о суштини, већ о „процедури“. Да се не говори о идентитету, већ о колектору. Да се не именује проблем, већ да се гурне под тепих – јер, забога, „није тренутак“.
А управо нас је та логика „није тренутак“ скупо коштала.
Деценијама у комунизму идентитетска питања нису била ријешена – била су суспендована. И све је то наводно било у функцији вишег циља, стабилности, братства, напретка.
Знамо како се то завршило.
Не зато што су та питања била сувишна, већ зато што су била потиснута. Потиснута питања се не гасе, она се акумулирају. И кад једном експлодирају, не питају за било шта посебно не за колекторе.
Данас, у Црној Гори, ми имамо шансу да не поновимо ту грешку. Али само ако будемо довољно искрени да кажемо, српски језик, тробојка и химна нису споредне теме. Оне нису баласт. Оне нису сметња „европском путу“. Оне су темељ политичке стабилности, а пријетња, како нам често спочитавају они који су простом већином у парламенту без било каквог друштвено политичких консензуса наметнули садашња решења у вези државних симбола.
И ту долазимо до феномена који бих назвао – политичка компресија.
Петар Комненић, баш као и његов газда Жељко Ивановић, систематски покушава да сваку идентитетску расправу сведе на нешто друго. Није проблем језик , проблем је инфраструктура. Није проблем симбол, проблем је отпад. Није проблем химна, проблем је Ботун. Као да ће решавање колектора магично поништити дубоке политичке и друштвене подјеле. Заиста смијешно!
Такав приступ није наиван. Он је свјестан. И он служи једној ствари, да се статус кво очува, а суштинска питања никад не отворе.
Комненић ту није оригиналан. Он је само медијски елегантнија верзија Жељка Ивановића, исте идеолошке матрице у којој је идентитет нешто чега се треба стидјети, нешто што треба разводнити, нешто што је по њима превазиђено. Али је занимљиво да ти исти људи никад не говоре да су њихови идентитети превазиђени. Само су српски језик, српска тробојка и српска историјска вертикала проблем.
И ту лежи кључна опасност.
Ако се данас идентитетска питања поново гурну под тепих – не зато што су ријешена, већ зато што су непријатна – ми нећемо добити стабилност. Добићемо велику политичку нестабилност која ће се појавити у много горем тренутку, под много горим околностима.
Нико не тражи реваншизам. Нико не тражи искључивост. Тражи се решење. Јасно, институционално и демократско. Да се зна шта је службени језик и зашто. Да се зна који су државни симболи и кога представљају. Да се престане са причом да је нормално да већински језик буде третитан као споредан.
Политика није управљање отпадом, ма колико колектори били важни. Политика је управљање друштвом. А друштво без јасно дефинисаног идентитетског оквира није стабилно друштво, него друштво привременог примирја.
Зато је вријеме да престанемо да слушамо оне који нам објашњавају да сад није тренутак. Управо је сада тренутак. Јер сваки други тренутак биће тежи, конфликтнији и скупљи.
А историја нас је већ једном научила шта значи кад се важне ствари не решавају ,него компресују, што на крају доводи до великих и ризичних политичких криза са неизвјесним исходом.