У политичкој теорији, али и у суровој пракси балканског парламентаризма, повјерење представља онај невидљиви, а ипак најчвршћи друштвени уговор између грађанина и његових представника. Оно није само емотивна категорија већ и рационалност гдје гласач свој суверенитет преноси на елиту, очекујући заузврат правну сигурност, моралну доследност и одговорност.
Међутим, у контексту Црне Горе, ово повјерење је деценијама било извртано кроз механизме клијентелизма, што је резултирало дубоком ерозијом институција и кризом легитимитета коју и данас осјећамо.
Да би се то повјерење суштински обновило, није довољна само промјена реторике, већ радикални резови. Немогуће је говорити о моралној обнови друштва док се „најкрупније рибе“ из времена бившег режима ДПС-а не суоче са пуном снагом закона.
Успостављање правне државе не смије бити само декларативна ставка у европским извјештајима, већ живи процес који деконструише систем некажњивости. Они који су деценијама ресурсе свих грађана третирали као приватни посјед морају бити процесуирани. Без епилога у великим корупционашким аферама, сваки покушај демократизације остаје заробљен у фази козметичких промјена.
Нажалост, свједоци смо да процеси успостављања правне државе теку недопустиво споро. Правосудне реформе теку брзином пужа и комбиновани са оклијевањем унутар институција стварају опасну апатију код бирачког тијела. Глас народа није дат за стагнацију, већ за енергичан обрачун са заоставштином криминогених структура.
Та спорост директно нагриза оно повјерење с почетка ове приче, јер народ с правом поставља питање, да ли је систем заиста промијењен , да ли жели да буде промијењен или су само замијењене фигуре на табли?
Паралелно са реформом правосуђа, неопходно је и политичко престројавање унутар побједничких структура. Првенствено, односи унутар српског блока захтијевају хитно редефинисање. Српски народ, као државотворни и конститутивни елемент, заслужује елиту која ће његове интересе артикулисати без сувишних компромиса на властиту штету, али уз пуну свијест о одговорности коју носи вршење власти.
Потребно је пронаћи заједнички именитељ који ће ојачати јединство српског фактора, чиме се обезбјеђује стабилност цјелокупног политичког система.
Такође, редефинисање односа унутар цјелокупне владајуће већине мора бити засновано на транспарентности и узајамном поштовању програма и идеологија. Само кохерентна већина, која јасно таргетира аномалије прошлости и убрзава процесе правде, може задржати повјерење грађана. Политичка елита мора бити свјесна да повјерење није трајни дар гласача и грађанина, већ промјењива категорија која се свакодневно мора оправдавати храбрим потезима и непоколебљивом борбом за државу у којој нико није изнад закона.
Без брзих и ефикасних процеса против носилаца бивше моћи и без унутрашње консолидације, ризикујемо повратак у стање из којег смо се тешком муком изборили. Провјетравање институција и чишћење друштва од корупције једини су пут ка истинском грађанском повјерењу, које се мора заслужити на изборима 2027, и у неким наредним изборним циклусима, али то повјерење ће се морати оправдати, доказати и доказивати изнова , нарочито на плану корупције која мора постати инцидент а не ствар свакодневице.