Постоје тренуци у историји једне државе када се више не поставља питање политике, већ питање морала и опстанка институција. Црна Гора је управо у таквом тренутку. Јер ако закон не стигне до најмоћнијих, онда закон не постоји — постоји само привид државе.
Име Аца Ђукановића симбол је једне епохе у којој су се политика, финансије и приватни интереси опасно стопили у јединствен систем моћи. Није овдје ствар у братству, већ у структури власти која је годинама функционисала као затворени економско-политички круг, недоступан контроли јавности и институција.
Док су грађани пролазили кроз санкције, инфлацију, приватизационе ломове и економску несигурност, поједини су постајали економски центри моћи без јасног и транспарентног објашњења поријекла капитала. То није питање зависти — то је питање политичке економије једне заробљене државе.
У академској литератури постоји појам крони капитализма — система у којем успјех на тржишту није резултат способности, већ близине власти. Управо тај модел је деценијама био темељ црногорске економске стварности. А када је носилац политичке моћи истовремено и гарант економске недодирљивости блиских структура, онда држава престаје бити неутрални арбитар и постаје механизам заштите привилегованих.
Зато питање одговорности Аца Ђукановића није персонално, већ системско. Оно представља границу између старог режима некажњивости и могућности да Црна Гора постане стварна правна држава.
Годинама смо слушали да „нема доказа“, али никада нисмо видјели темељну институционалну вољу да се до доказа дође. То је суштина проблема. Јер правда која не истражује — није правда, већ политичка одлука да се не види оно што је очигледно.
Нема европских интеграција, нема владавине права, нема повјерења инвеститора у земљу у којој најкрупније финансијске приче остају изван озбиљне правосудне анализе. Европска унија није географија — она је систем одговорности.
Они који данас говоре да би покретање поступака представљало „политички прогон“ заправо бране концепт државе у којој је презиме било јаче од закона. Али демократија почиње тек онда када страх од истраге осјете они који су деценијама били сигурни да до ње никада неће доћи.
Нико не тражи пресуду без суда. Али држава која се плаши истраге — признаје сопствену слабост.
Зато је питање Аца Ђукановића много веће од једног човјека. То је питање да ли ће Црна Гора коначно раскинути са моделом у којем је власт била породични механизам акумулације моћи и капитала.
Јер ако закон стане пред вратима најмоћнијих — онда то више није држава грађана, већ приватни посјед политичке елите.
А држава која постане приватни посјед — престаје бити држава.