Рушење Његошеве капеле на Ловћену није било ни архитектонско, ни естетско, ни туристичко питање, како су то комунистички идеолози настојали да прикажу. То је био промишљен политички и идентитетски чин, изведен с јасном свијешћу о његовом симболичком значењу.
У том чину, Вељко Милатовић заузима истакнуто мјесто као један од кључних носилаца одлуке да се преко гроба Петра II Петровића Његоша спроведе идеолошки обрачун са српским духовним наслеђем у Црној Гори.
Његошева капела није била пука грађевина, нити случајан историјски остатак. Она је била завјетна црква — материјализована воља владике, пјесника и државника, дубоко укоријењена у православну и српску историјску свијест. Као таква, она је представљала живи доказ континуитета Црне Горе као српске државе и српске духовне вертикале. Управо због тога је морала бити уклоњена у очима комунистичке власти јер је подсјећала на истину која се није могла уклопити у нови идеолошки наратив.
Вељко Милатовић, као високи функционер комунистичког режима, није био тек технички извршилац наметнутих одлука, већ активни саучесник у пројекту системског расрбљавања Црне Горе. Његова подршка рушењу капеле није произилазила из наводне бриге за „модернизацију“ или „културни развој“, већ из идеолошког односа према српском идентитету као сметњи у изградњи новог, вјештачки конструисаног идентитета.
Антисрпство комунистичке елите у Црној Гори није било инцидентно, већ програмско и доследно спровођено.
Комунистички пројекат у Црној Гори имао је јасан циљ а то је прекинути историјски и духовни континуитет са српским народом и Српском православном црквом, те на њиховом мјесту изградити идеолошки прихватљиву конструкцију „новог човјека“. У том процесу, Црква је означена као главна препрека, а Његош — парадоксално — морао је бити идеолошки редукован, секуларизован и гурнут у запећак тј у маузолеј.
Његош као владика и православни мислилац био је неприхватљив, прихватљив је могао бити само Његош као стерилни културни симбол, лишен крста и олтара.
Зато је рушење капеле представљало чин симболичког и духовног насиља. Замјена завјетне цркве маузолејем није значила „уздизање Његошеве величине“, већ њено преобликовање у складу са безбожном и антисрпском идеологијом времена.
Уклањањем крста са Ловћена, комунистичка власт је покушала да уклони и косовску етику, светосавско наслеђе и везу Црне Горе са српским историјским простором.
Вељко Милатовић ће, у том контексту, остати забиљежен не као чувар културе, већ као један од политичких актера који су свјесно пристали да се историјско памћење преобликује рушењем светиње. Његово дјеловање припада оном периоду у којем је антисрпство било легитимисано као државна политика, а идеолошка лојалност стављена изнад поштовања завјета и историје.
Данас, са историјске дистанце, рушење Његошеве капеле све мање може бити представљено као културна или цивилизацијска одлука, а све више као идеолошки мотивисан чин са далекосежним посљедицама. Капела је срушена, али завјет није. А управо у том неуспјеху комунистичког пројекта лежи њихова историјска пропаст.