У историјском и културном трајању Црне Горе постоји једна нит која се не прекида ни у временима државних ломова, ни у епохама политичких прекрајања, ни под притисцима идеолошких мода. Та нит је српски језик. Он није само средство споразумевања, већ темељ памћења, носилац духовности и кључни облик самопотврде народа који је на овом простору живио, стварао и бранио своју слободу.
Историјски посматрано, простор данашње Црне Горе припада језичком и културном корпусу српског средњег вијека. Од Дукље и Зете, преко Немањићке државе, па до касније црногорске владичанске и кнежевске државе, писана и усмена ријеч била је српска по језику и по самосвијести. Најстарији правни, књижевни и црквени споменици настали на овом тлу записани су српским језиком, у оквирима старословенске писмености српске редакције.
Црква је имала кључну улогу у том процесу. Митрополија црногорско-приморска, као дио Српске православне цркве, вијековима је била чувар језика, писма и историјског памћења. Богослужбени текстови, љетописи, преписке и записи владике Данила, Саве, Василија, Петра I и Петра II Петровића Његоша, свједоче о континуитету српског језичког и духовног простора. Он је органски настао и развијао се у народном говору, у епској поезији, у гусларској традицији и у моралном кодексу који је обликовао црногорског човјека. Јуначке пјесме, клетве, заклетве и молитве све су оне израз једног језика који је истовремено био и школа историје и уџбеник етике.
Током XIX и почетком XX вијека, у вријеме модернизације државе, црногорске власти саме су себе дефинисале као српске по националном и језичком идентитету. Устав Књажевине и Краљевине Црне Горе, школски програми и службена преписка користили су српски језик као званични. Краљ Никола I Петровић, и као владар и као пјесник, није оставио ни најмању дилему у погледу језичке припадности државе којом је управљао.
Савремени покушаји да се српски језик у Црној Гори представи као нешто туђе, секундарно или политички непожељно, не могу издржати озбиљну научну и историјску анализу. Језик се не ствара декретима, нити се брише одлукама скупштинских већина. Он живи у народу, у породичном говору, у књижевности и у колективном памћењу.
Пописи становништва, без обзира на политички контекст у којем су спровођени, упорно показују да значајан дио грађана Црне Горе српски језик доживљава као свој матерњи.
Назвати српски језик круном Црне Горе не значи негирати мултикултуралност или богатство различитости. Напротив, то значи признати историјску истину: да је управо српски језик био и остао носећи стуб државности, културе и духовности Црне Горе. Он је круна јер повезује прошлост са садашњошћу, јер је у њему исписана и мука и слава, и страдање и отпор, и вјера и слободарски дух.
Без српског језика, Црна Гора би била историјски недоречена и културно осиромашена. Са њим, она стоји у низу оних малих, али поносних земаља које су успјеле да сачувају своју ријеч као највећу вриједност. Зато питање српског језика није питање дневне политике, већ питање историјског достојанства. А круна која се једном стекне кроз вијекове, не одбацује се — она се чува.
Српски језик је стандардизовани језик на овим просторима Европе,тј. Балканског полуострва, као што је енглески у УК,УСА, АУС, или немачки у Д и А. То што је ОКГе током тридесет петогодишње владавине урушавале,убијале, уништавале, пљачкале, обезвређивале привреду, културу, традицију, морал, вјеру и надасве знање, то је друга ствар. Те владајуће елите су биле у служби страних служби и ревносно су обављали оно што им се каже. Ти извршиоци су били нека чудна фела,како народ каже, „образа немају, гузице се не стављају,а у Бога не вјерују“. Баш као што црви изједу јабуку, тако су та владајућа-криминална багра изјела ове земље. Народ је прихватио, химну, заставу, језик, цркву који је створио и наметнуо освједочени усташа Р.Кривокапић са својим бојовницима и људском багром. То показује вриједност овога народа. Није ни „ш“ категорије, када је дозволио све то. Донесоше и законе! Убише се учитељи-малограђани-медиокритети да усаде Ћиргилички језик, Дедеићку цркву, Дрљевићку химну и Алај барјак.