У савременом медијском простору Црне Горе, појава антисрпског дискурса постала је не само учестала, већ и институционализована а у одређеним медијима и пожељна.
Један од најрепрезентативнијих примјера те појаве јесте медијски рад Петра Комненића, новинара телевизије Вијести. Његов јавни израз већ годинама представља типичан случај идеолошког и културног аутоматизма и то оног у којем је српство постављено као негативна категорија, као пријетња, и као нешто што је потребно непрестано „демаскирати“ и „препознавати“ у сваком друштвеном процесу, иако за тим нема нити је било када постојала потреба.
Комненићев новинарски идентитет није више ствар струке, већ идеологије. Петар Комненић се не бави истином већ упорно тражи кривца, при чему се увијек кривац пројектује ка српском фактору. Тај дискурс није случајан он припада широј матрици постреферендумске Црне Горе, у којој је деконструкција српског идентитета у којој неспорно учествују Вијести постала услов „модерности“, а дистанца према Србима доказ „европејства“. Комненић, у том контексту, игра улогу моралног туторa једне нације која по њему, изгледа, мора стално бити на оптуженичкој клупи.
Његов интервју стил, препознатљив по агресивном тону и склоности ка инсинуацији, није усмјерен на расправу већ на демонстрацију медијске силе како концерна Вијести тако и њега самог. Он не тражи аргументе којима би поткријепио своје тврдње већ углавном тражи потврду па самим тим и гости које позива припадају том и таквом идеолошком кругу.
У том медијском „логору“, сваки саговорник који припада српском културном, политичком или духовном кругу мора да зна да ће против себе имати макар два супротстављена госта и самог водитеља. Сам Комненић покушава да наведе госта српске провинијенције да мора да се одрекне нечега – језика, Цркве, прошлости – да би уопште стекао право на цивилизовану расправу.
Комненићев студио тако постаје мали Хашки трибунал, у којем се српском идентитету изнова пресуђује у име тзв „грађанске државе“ која је изграђена на темељима покраденог референдума, кавачког и шкаљарског клана и ДПС-а као политичког крила мафије.
У академском, интелектуалном и сваком другом смислу, овакав начин медијског обраћања Петра Комненића може се тумачити као медијска србофобија, као покушај систематског укидања легитимних права које тражи једна национална и културна заједница, у овом случају наша, српска.
Комненић, који је (ајде да кажемо и неку лијепу ријеч) можда несвјестан сопствене улоге, постаје медијски агент тог процеса, који је огрезао у антисрпству. Његови прилози и коментари показују дубоко укоријењено неповјерење према српском идентитету, што се најчешће манифестује кроз формулу „одбране Црне Горе“ од „српског утицаја“.
Но, ту одбрану нико не тражи, јер је ријеч о фиктивној опасности којом се одржава унутрашња мобилизација једног политичког блока, у случају Петра Комненића и њему сличних суверенистичког и често окренутог према онима који су присталице и фанови ултрадесничарских томпсон снага у сусједној нам или комшијској Хрватској.
Парадокс Комненићевог новинарства јесте у томе што се оно представља као слободарско, а дјелује као идеолошко. Док се наводно бори за критичко новинарство, он заправо покушава да врши дисциплиновање јавности, проглашавајући сваку српску мисао анахроном, а свако помињање идентитета нападом на Црну Гору.
На тај начин се не води јавни дијалог и то би сам Комненић морао да зна, већ је тај и такав наратив покушај да се српски народ „препакује“ у мјеру прихватљиву за ђукановићевску Црну Гору која је иста као и Црна Гора Петра Комненића тј антисрпска или у најбољем случајем са елементима српског фолклора.
Овај случај показује како појединац, у улози новинара, може постати инструмент идеолошке моћи. Комненић не говори против Срба као људи, али говори о Србима као проблему. Та разлика је суштинска, јер управо она открива дубину искључивости више пута поменутог новинара , јер он на тај начин престаје да буде новинар и постаје пропагандиста.
Србофобија Петра Комненића, дакле, није само питање личног става, већ медијског система који он оличава. У том ставу нема храбрости, нема критичности, нема истине, постоји само једна упорна потреба да се, под плаштом либерализма, одржи једна стара, добро позната предрасуда. А као што нас историја у Црној Гори учи, предрасуда, кад се увуче у студио, из њега изађе или као политика или као класично антисрсптво!
овај је пун мрзње према свему српском. Он то и не крије али Црна Гора такве узгаја…