Пише, Спасоје Томић , Родољубива фигура мајора Павла Ђуришића

Када говоримо о Павлу Ђуришићу , морамо рећи да се ради о једном врсном ратнику и преданом српском националном раднику, који је свој живот посветио српству и за српство.

Ђуришић кога је народ прозвао војводом, био је свјестан тежине ситуације у којој се нашла његова земља Краљевина Југославија и био је нажалост приморан да се после почетне сарадње са комунистима окрене борби против њих, јер су тзв лијева скретања тј злочини истих против неистомишљеника превазилазили границе здравог разума. Павла Ђуришића је можда најбоље описао његов надређени, армијски генерал Драгољуб Михаиловића приликом своје изјаве на лажном комунистичком суду којем је и овај српски патриота био подвргнут а касније и стријељан, Михаиловић је о Ђуришићу рекао следеће :

“ Мој несуђени наследник мајор Ђуришић, уздајући се у подметнутог и покатоличеног Црногорца Секулу Дрљевића, прешао је ноћу, између 2. и 3. априла 1945. године, реку Врбас, а потом неопрезно запосео празно Лијевче поље, своју несуђену прелазницу за спасоносну Словенију. И док је у кратком предаху пребројавао људство и вршио припреме задаљи покрет, Усташки генерали Метикош и Макс Лубурић, напали су га с леђа,свом жестином, потпомогнути мањим партизанским јединицама. Тако се жедно Лијевче поље напојило крвљу из тела наше поспане и глађу изнурене деце. Од петнаестак хиљада невиних душа, успело је да се спасе и побегне према Кордуну највише 1.000 најздравијих. Заробљени Павле одведен је у казамате Старе Градишке, 20. априла. Угледавши у затворским одајама свог крвопију Лубурића,мој црногорски командант истрчао је на балкон и из све снаге позвао своје поробљене људе да се докопају оружја и боре до последње капи крви. Међу двадесетак усташа који су се тада бацили на челичног мајора била су оба команданта са Лијевча поља. Два дана пре коначне капитулације Немачке (7. маја 1945.) завршен је последњи чин трагедије овог поља, заливеног српском крвљу. Тог дана погромски усташки логор и усијане јасеновачке пећи прогутале су крупну фигуру родољубивог отаџбинског четничког покрета, мајора Павла Ђуришића“

„А поводом чијег имена, ми је његов Црногорац Ђилас пренео размишљања младог Ужичанина, шефа србијанске тајне полиције, да се не зна ко би коме сада судио да сам на време предао своју столицу, том урођеном ратнику.„

Ђуришић је иако су комунисти својим неистинама покушали да да га клевећу на разне начине, од којих је најстрашнији био онај како је примио „Гвоздени крст од Хитлера“ , а који је исфабрикована прича без икаквог основа, пошто се такав документ није нашао нити се моле наћи у њемачким ратним архивама, јер се то уистину није ни десило. А и било би чудно да се десило јер је Ђуришић био заробљен 1943 у логору Стриј одакле је овај велики ратник успио да побјегне.

Дакле, да резимирамо, комунисти јесу захваљујући издају савезника побиједили у разним сукобу, али су идеолошки рат изгубили и њихова идеологија се држи само још на Цетињу и мањем дијелу Црне Горе, али вријеме чини своје, па сваког дана у дубину мрака тоне титова петокрака!