Питање редефинисања српског политичког фактора у Црној Гори данас није само ствар дневне политике; то је историјски задатак који захтијева потпуни отклон од локалпатриотских заблуда и прихватање српског интегрализма као једине логичне основе за опстанак. Деценијама је српски народ у Црној Гори био жртва вјештачких подјела и покушаја да се његово биће сведе на „регионалну специфичност“. Вријеме је да се јасно каже, српски национални простор је недјељив, а Срби у Црној Гори су интегрални дио једне, јединствене и нераскидиве цјелине која се протеже од Суботице до Бара, и од Книна до Приштине.
Будућност српског дјеловања мора почивати на трансформацији из позиције дефанзиве у позицију самосвјесног државотворног чиниоца који своју снагу црпи из свесрпског јединства. У том контексту, неопходно је инсистирати на три кључна стуба који су темељ нашег идентитета: тробојка као народна застава, двојно држављанство и српски језик као службени.
Први корак у редефинисању нашег статуса јесте повратак симбола који нас спајају са прецима и сународницима. Тробојка, као наша народна застава, представља видљиви печат нашег заједништва. Она није само наслеђе Књажевине и Краљевине Црне Горе, већ свесрпски барјак. Њено званично признање је чин историјске правде и јасна порука да се не одричемо свог идентитета зарад пролазних политичких пројеката.
Уз симболе, двојно држављанство је насушна потреба интегрализма. Оно није само правно питање, већ формализација наше природне везе са матицом Србијом. Србин из Никшића или Пљеваља мора имати иста права и исту заштиту као Србин из Београда или Бањалуке. Држављанство је мост који брише границе које су нам други наметнули и омогућава нам да као један органски друштвено политички и културни субјект дјелујемо на Балкану.
Темељ тог јединства је, изнад свега, наш језик. Српски језик као службени у Црној Гори је демократски императив. С обзиром на то да већина грађана свој идентитет везује за српску ријеч, његов службени статус је признање очигледне реалности. Српски језик је наш аутохтони и историјски израз , он је чувар наше епике, наше духовности и нашег права да ствари називамо својим именом. Он мора бити равноправан у свим државним институцијама и школама, јер без језика нема народа, а без српског језика нема Црне Горе.
Интегралистички приступ подразумијева и економско снажење. Наша будућност лежи у стварању јединственог српског економског простора. Повезивање са Србијом и Републиком Српском кроз заједничке енергетске, инфраструктурне и пољопривредне пројекте чини нас отпорним на све спољне притиске. Српски домаћин који је економски независан и национално свјестан је несаломива тврђава.
На крају, политичко јединство по питању националних интереса мора бити апсолутни закон. Срби морају имати лидере који не иду по мишљење у туђе амбасаде, већ који ослушкују пулс свог народа и гледају ка Београду као свом духовном и политичком центру. Наша мисија је јасна, Црна Гора мора бити држава у којој ће српски фактор бити равноправан и снажан, са јасним симболима, двојним држављанством и српским као службеним језиком. Само кроз српски интегрализам можемо осигурати да пламен који су наши преци упалили настави да свијетли и будућим нараштајима у свим српским земљама.