(поводом 9. октобра 1934 – 9. октобра 2025)
Ваше Височанство,
Прошла је 91 година откако је злочиначка рука извршила свој опаки наум и лишила Вас живота. Знали су добро тада наши непријатељи да пуцањ у Вас није био обичан пуцањ, нити обичан атентат. Знали су да пуцајући у Вас пуцају у читав српски народ. Од тог пуцња, како је једном рекао један од најумнијих синова нашег рода, Матија Бећковић — српски народ се није до данас опоравио.
Ваше ране, Височанство, нису зарасле. Оне су дубоко урезане у биће и тијело читавог српског народа. Те ране су се продубљивале 1941, 1991, 1999. Продубљивали су их они које смо звали браћом, они које сте Ви, Ујединитељу, ослободили из вјековног ропства. Намјестили су нишан и усташе и ревизионисти и комунисти и нацисти, и — на жалост — нису промашили.
Вашим убиством ријешили су се опасног противника, ријешили су се оне бране која је заустављала нарастајући нацизам и комунизам. Те двије пошасти дубоко ће осакатити српски народ. Посебно ова друга — која ће четрдесет и пет година сатирати, затирати и цијепати српско биће стварањем нових нација, цркава и језика. Та пошаст ће, буквално, убијати Бога у људима.
Знам, Височанство, да ће многи критиковати ово моје писмо. Говориће да сте били масон, осуђиваће Вас што сте створили Југославију. Али ја ћу Вам, мучениче и страдалниче, бити вјечно захвалан, јер сте обновили ону светињу на врху Ловћена — на врху српског Олимпа. Обновили сте капелу славном Његошу. А зар је могло другачије, него да витешки краљ испуни завјет свога витешког претка?
На жалост, Височанство, срушили су је они помињани безбожници. Заробили су нашег пресвијетлог Владику у таму маузолеја. Али са вјером у Бога — ускоро ћемо Владику ослободити из тог мрака!
Почивајте у миру, наш мученички Краљу.